13TH

Najteže je poverovati da je sve ovoliko kristalno jasno kao u ovom dokumentarcu. Jer ako jeste, boy, we fuckt.

Trinaest iz naslova ovog filma, jedne od najprominentnijih holivudskih crnih aktivistkinja Ave DuVernay (čiji sam Selma jako voleo), odnosi se na trinaesti amandman američkog ustava koji garantuje slobodu svima sem onima koji su osuđeni za kriminalne aktivnosti. Kako nam Ava i brojni saradnici u ovom filmu objašnjavaju, ovaj amandman bio je namazana reakcija "belih gospodara" na gubljenje robova i na ishod Civilnog rata, tj pokušaj da se Afro-Amerikanci na drugi način regrutuju kao besplatno tj povoljno proizvodno oruđe.

Film na vrlo jasan način hronološki pokazuje mene zakonodavnog sistema koji od vremena robova, koje je okončano 1865, neprekidno nalazi načina da eksploatiše crnog Amerikanca, da ga legalno getoizuje, ponižava, zlostavlja i ubija po potrebi. Linija prati razvoj od pomenutih robova preko ekstremne kriminlizacije Afro-Amerikanaca u prvoj polovini XX veka (kroz pomenuti amandman), preko nove kriminalizacije boraca za ljudska prava, koji pod kraj sedamdesetih i tokom osamdesetih postaju kriminalci tj narko-dileri, da bi u novom milenijumu ta priča bila skrenuta više ka imigrantima i njihovoj kriminalizaciji. Kroz sve to vreme, (od strane D.W. Griffitha patentirani) "imidž" "crnog silovatelja" koji teroriše beli živalj (a potom i emancipovani crni) neprekidno mutira, dok broj zatvorenika, koji je do sredine šezdesetih bio relativno mali i u minimalnom porastu, raste do te mere da danas Amerika koja čini 5% stanovništva planete ima 25% svih zatvorenika na Zemlji, i ta cifra sada iznosi oko 2.5miliona ljudi. Od kojih je 40% Afro-Amerikanaca.

Ako se temi i obradi ovog filma ne može ništa zameriti, a Avine sagovornike predstavljaju poznati crni aktivisti, bivši zatvorenici, političari, beli analitičari, novinari, profesori itd, Avinom rediteljskom doprinosu može se zameriti dosta toga.

Pre svega, njen film ima nekakav funkcionalni, televizijski "look", gde je sve jasna poruka i njena jasna ilustracija, sa efektnim i preglednim animacijama statistika. Bez imalo poezije. Ili gneva. Na sve to, Ava je sve sagovornike snimala kao da je tema "nešto iz arhitekture", a ne gorka politika, pa tako u nebrojano navrata imamo sagovornike zamišljeno naslonjene pored prozora, okrenute ka jednoj kameri, dok ih druga snima bočno, ponekad čak skoro iza leđa, ili su snimljeni u totalima koji bi sa nama trebalo da podele dizajn scenografije, koji nema nikakve veze sa onim što se govori. Razumem želju da sve izgleda moderno, ali mislim da se ovde nepromišljeno skrenulo u pogrešnom pravcu. Zatim fotografija je toliko namunjena da skoro svi sagovornici izgledaju kao da se bave modom ili nekom takvom, malo više Vogue delatnošću, što ne čini njihovu priču neozbiljnom, ali daje joj nekakav potpuno nefunkcionalni glamur. Zbog svega toga, 13th na kraju izgleda kao nešto što je producirano za MTV ili Vice, ali bez stvarnog razumevanja teme kojom se bavi.

SELEKTAH: 6-9/10