Krpim filmografije.
I onda sam poželeo da repriziram ovaj film zbog nelagodnog osećaja da ga zapravo nisam nikada ni gledao.
I, što je najgore, osećaj je trajao sve do kraja filma, ako je to tačka do koje bi trebalo nešto da se odluči, zna ili bude jasno. I osećaj i dalje traje, ali sad, barem, znam da sam ga jednom sigurno gledao.
I Žozefini je bilo isto! Znači nije samo moj hard.
Ovo nije recenzija prvog Wes Andersenovog filma. Više skica za neki potencijalni, daleko duži tekst o njegovoj filmografiji. I filozofiji.
Jer šta sam shvatio gledajući ovaj film, iz perspektive svih odgledanih filmova?
Wesko snima jedan te isti film, kao i svi veliki reditelji.
Rekao bih da je tema "svih njegovih filmova"- neodraslost. Sve što iz toga može da protekne. Obično kao komični problem.
Svi njegovi junaci dopuštaju sebi da i dalje budu deca. Pri tome mislim i na fantastičnog tatu lisca. A kada takva postavka nije preočigledna (iako postoji!), onda neodraslost na sebe preuzima sam Wesko i biva neodrasliji nego inače. Jedan od dokaza takvog filma je Grand Budapest Hotel.
Za mnoge filmove se može reći da glavni junaci odrastu ili sazru kroz događaje koje film prikazuje, ali mislim da je u Weskovim filmovima tako nešto baš očigledno. Tj, tačnije je da su glavni junaci neodrasli, kao i da bi kroz nanizane događaje trebalo da odrastu. Ali to može i da se ne desi. Bill Murray, baš kao i junaci koje igra, nikada neće odrasti. Jer što bi?
U filmu Bottle Rocket junaci su baaaš neodrasli. Toliko da ni Wesko, a ni oni nisu primetili da se sa oružanim pljačkama ne treba šaliti, i da to nije baš dokaz neodraslosti, koliko gluposti. Ali, na kraju je prilično jasno da su shvatili da ako se ne uzobilje život neće da ih čeka.
U Weskovim filmovima prijateljstvo je sveta stvar. I ono ne sme da strada, jednom kad se uspostavi. Junaci njegovih filmova smeju da budu neodrasli koliko god žele, ali ne smeju da žrtvuju prijateljstvo toj neodraslosti. I to je tema Bottle Rocket. Ili The Darjeeling Limited. Neodraslost se testira, ali tek onog trenutka kada se čini da će ugroziti prijateljstvo, vreme je da se ona prepusti detinjstvu, a njen duh prepakuje kao inspiracija za zrelo doba. Odrastanje je neizbežno i možda jedino smisleno kao žrtva za prijateljstvo ili prijatelje.
Lako moguće da ništa od napisanog nema naročito smisla.
Pripišite to mojoj neodraslosti.
SELEKTAH: 5/10
I onda sam poželeo da repriziram ovaj film zbog nelagodnog osećaja da ga zapravo nisam nikada ni gledao.
I, što je najgore, osećaj je trajao sve do kraja filma, ako je to tačka do koje bi trebalo nešto da se odluči, zna ili bude jasno. I osećaj i dalje traje, ali sad, barem, znam da sam ga jednom sigurno gledao.
I Žozefini je bilo isto! Znači nije samo moj hard.
Ovo nije recenzija prvog Wes Andersenovog filma. Više skica za neki potencijalni, daleko duži tekst o njegovoj filmografiji. I filozofiji.
Jer šta sam shvatio gledajući ovaj film, iz perspektive svih odgledanih filmova?
Wesko snima jedan te isti film, kao i svi veliki reditelji.
Rekao bih da je tema "svih njegovih filmova"- neodraslost. Sve što iz toga može da protekne. Obično kao komični problem.
Svi njegovi junaci dopuštaju sebi da i dalje budu deca. Pri tome mislim i na fantastičnog tatu lisca. A kada takva postavka nije preočigledna (iako postoji!), onda neodraslost na sebe preuzima sam Wesko i biva neodrasliji nego inače. Jedan od dokaza takvog filma je Grand Budapest Hotel.
Za mnoge filmove se može reći da glavni junaci odrastu ili sazru kroz događaje koje film prikazuje, ali mislim da je u Weskovim filmovima tako nešto baš očigledno. Tj, tačnije je da su glavni junaci neodrasli, kao i da bi kroz nanizane događaje trebalo da odrastu. Ali to može i da se ne desi. Bill Murray, baš kao i junaci koje igra, nikada neće odrasti. Jer što bi?
U filmu Bottle Rocket junaci su baaaš neodrasli. Toliko da ni Wesko, a ni oni nisu primetili da se sa oružanim pljačkama ne treba šaliti, i da to nije baš dokaz neodraslosti, koliko gluposti. Ali, na kraju je prilično jasno da su shvatili da ako se ne uzobilje život neće da ih čeka.
U Weskovim filmovima prijateljstvo je sveta stvar. I ono ne sme da strada, jednom kad se uspostavi. Junaci njegovih filmova smeju da budu neodrasli koliko god žele, ali ne smeju da žrtvuju prijateljstvo toj neodraslosti. I to je tema Bottle Rocket. Ili The Darjeeling Limited. Neodraslost se testira, ali tek onog trenutka kada se čini da će ugroziti prijateljstvo, vreme je da se ona prepusti detinjstvu, a njen duh prepakuje kao inspiracija za zrelo doba. Odrastanje je neizbežno i možda jedino smisleno kao žrtva za prijateljstvo ili prijatelje.
Lako moguće da ništa od napisanog nema naročito smisla.
Pripišite to mojoj neodraslosti.
SELEKTAH: 5/10
Isto. Baš odron od filma.
ReplyDelete