Jedan od 6 filmova koje je Nicolas Cage snimio u 2019.
Možda nisam u pravu, ali ako želite da razdvojite žito od kukolja u post-bankrot fazi karijere Nicolasa Cagea samo gledajte da li u filmu ima scena u kojoj je lice Nicolasa Cage, dok urla, isprskano krvlju. Ako takve scene ima, ovo je njegov film koji možete da pogledate.
Nedavno sam čitao intervju sa Cageom u kome on sa dosta entuzijazma priča o svojoj karijeri poslednjih decenija i, za razliku od ostatka sveta, ne tretira je sa podsmešljivim osećajem da se tu bilo šta štancuje zarad potkusurivanja dugova ili nešto mazohističkijeg preživljavanja. Naprotiv, on se svakoj ulozi, ma koliko film bio niskobudžetan i umetnički tanak, posvećuje sa istom željom i pažnjom. I negde između redova, može se pročitati da je naročito srećan ako mu priča otvori put za intenzivne glumačke akrobacije, kao u filmu Mandy, recimo, na koji Color Out Of Space, najviše podseća.
U ovom filmu Nic igra oca jedne porodice koja živi na osamljenoj farmi okovanoj viševekovnim šumama, sa suprugom koja se nedavno izborila sa rakom i troje dece. Nic uzgaja alapake, žena ima neki profitabilan onlajn posao, a deca tavore u različitim dokonostima. Ćerku Laviniu, recimo, na početku filma zatičemo kako na obali reke vrši nekakav paganski/satanistički ritual čiji cilj je da majku izleči do kraja i u potpunosti. U to i takvo bizarno, i filmski vrlo zanimljivo, okruženje prvo stiže mladi istraživač kvaliteta vode, a potom i meteor koji u fantazmagoričnoj rapsodiji boja završava u sred dvorišta.
Predvidljivo, kao u nekom apdejtu horora iz pedesetih ili epizode Zone sumraka iz dekade posle, metor počinje svoju zlu interakciju sa članovima porodice, uvek kroz psihodelični vatromet boja i sevanja. Ono što ovaj film drži u B-kategoriji je egezekucija fantastičnih momenata, ali i nemotivisano i psihološki vrlo neubedljivo ponašanje članova porodice, koje je povremeno na granici apsurda i/ili komedije.
Reditelj Richard Stanley, čiji opus, rekao bih, krasi više upornost, nego sreća i kvalitet, kao i Cage, srećan je što ima priliku da snimi film i to film koji skoro u potpunosti prati njegovu autorsku viziju. Njegova eko-kritika, koja metor tretira kao opasnost koju sam čovek kreira uništavanjem prirodnih izvora, rezultira urnebesnim, kronenbergovskim kreacijama horora koje, nažalost, ne uspevaju da pronađu svoje "verovatno" prisustvo, već pre služe kao podivljali eksponati nekakve laboratorije, dok potencijalni emocionalni impakt biva skoro potpuno zapostavljen ili preglumljen.
Mislim da je Color Out of Space vrsta filma koja ima samo postmoderni život i računa sa vašim filmskim i popkulturnim referencama koje treba da amortizuju sve njegove mane i vrline, ali i na poseban način sebe i promoviše kao neku vrstu "treša kojoj je samo Nic Cage falio" da dobije specijalni umetnički legitimitet.
Nije bilo dosadno. I bazirano je na H.P. Lovecraftovoj kratkoj priči.
SELEKTAH: 6/10
Možda nisam u pravu, ali ako želite da razdvojite žito od kukolja u post-bankrot fazi karijere Nicolasa Cagea samo gledajte da li u filmu ima scena u kojoj je lice Nicolasa Cage, dok urla, isprskano krvlju. Ako takve scene ima, ovo je njegov film koji možete da pogledate.
Nedavno sam čitao intervju sa Cageom u kome on sa dosta entuzijazma priča o svojoj karijeri poslednjih decenija i, za razliku od ostatka sveta, ne tretira je sa podsmešljivim osećajem da se tu bilo šta štancuje zarad potkusurivanja dugova ili nešto mazohističkijeg preživljavanja. Naprotiv, on se svakoj ulozi, ma koliko film bio niskobudžetan i umetnički tanak, posvećuje sa istom željom i pažnjom. I negde između redova, može se pročitati da je naročito srećan ako mu priča otvori put za intenzivne glumačke akrobacije, kao u filmu Mandy, recimo, na koji Color Out Of Space, najviše podseća.
U ovom filmu Nic igra oca jedne porodice koja živi na osamljenoj farmi okovanoj viševekovnim šumama, sa suprugom koja se nedavno izborila sa rakom i troje dece. Nic uzgaja alapake, žena ima neki profitabilan onlajn posao, a deca tavore u različitim dokonostima. Ćerku Laviniu, recimo, na početku filma zatičemo kako na obali reke vrši nekakav paganski/satanistički ritual čiji cilj je da majku izleči do kraja i u potpunosti. U to i takvo bizarno, i filmski vrlo zanimljivo, okruženje prvo stiže mladi istraživač kvaliteta vode, a potom i meteor koji u fantazmagoričnoj rapsodiji boja završava u sred dvorišta.
Predvidljivo, kao u nekom apdejtu horora iz pedesetih ili epizode Zone sumraka iz dekade posle, metor počinje svoju zlu interakciju sa članovima porodice, uvek kroz psihodelični vatromet boja i sevanja. Ono što ovaj film drži u B-kategoriji je egezekucija fantastičnih momenata, ali i nemotivisano i psihološki vrlo neubedljivo ponašanje članova porodice, koje je povremeno na granici apsurda i/ili komedije.
Reditelj Richard Stanley, čiji opus, rekao bih, krasi više upornost, nego sreća i kvalitet, kao i Cage, srećan je što ima priliku da snimi film i to film koji skoro u potpunosti prati njegovu autorsku viziju. Njegova eko-kritika, koja metor tretira kao opasnost koju sam čovek kreira uništavanjem prirodnih izvora, rezultira urnebesnim, kronenbergovskim kreacijama horora koje, nažalost, ne uspevaju da pronađu svoje "verovatno" prisustvo, već pre služe kao podivljali eksponati nekakve laboratorije, dok potencijalni emocionalni impakt biva skoro potpuno zapostavljen ili preglumljen.
Mislim da je Color Out of Space vrsta filma koja ima samo postmoderni život i računa sa vašim filmskim i popkulturnim referencama koje treba da amortizuju sve njegove mane i vrline, ali i na poseban način sebe i promoviše kao neku vrstu "treša kojoj je samo Nic Cage falio" da dobije specijalni umetnički legitimitet.
Nije bilo dosadno. I bazirano je na H.P. Lovecraftovoj kratkoj priči.
SELEKTAH: 6/10
No comments:
Post a Comment