WAVES

Nikako da odgledam i njegov prvi film, Krisha, pa da steknem kompletniju predstavu o Treyu Edwardu Shultsu, autoru ovog filma i arthaus horora It Comes At Night. Ali ako bih morao da samo na osnovu ova dva filma izvedem neki zaključak onda bi isti bio da Trey svoj autorski pristup bazira na arthaus tretmanu tiične žanr priče. I ako je u It Comes At Night to bila "survival apokalipsa", onda je u Waves to "jedna od milion" priča o tome kako mladi Afro-Amerikanci nemaju sreće. S tim što, a to moram da napomenem, za ovo poslednje, nekim čudom, nije kriv nijedan belac.

Waves je instagram poezija kojoj fali samo M83 saundtrak da ga učini "prepoznatljivim" oniričnim MTV-arthausom koji poslednjih godina dominira evropskim, a naročito francuskim, festivalskim filmom. Čitave višeminutne partije ovog filma promiču kao muzički spotovi u kojima do posebnog izraza dolazi fenomenalni saundtrak, a tu podjednako mislim i na probrane pesme, koliko i na originalnu muziku koju su (još jednom!) kreirali Trent Reznor i Atticus Ross. I to ga valjda, možda, verovatno čini pitkijim za konzumaciju od strane "Milenijalsa" i sličnih im.

Reći da je Trey stanovitu dramsku tenziju i instantnu atraktivnost svog filma postigao time što je u "belu priču" ubacio "crne aktere" bilo bi rasistički, ali ne i toliko pogrešno. Naime, predmet njegove pažnje je crna, uspešna porodica (nekakav arhitektonski biznis) koja živi negde na bogatom jugu. Isprva se čini da će glavni junak priče biti mladi Tyler, "perspektivni sin", od koga se očekuje mnogo, naročito na terenu uspešne rvačke karijere (od svih sportova u kojima su crnci posebno uspešni...). Međutim, Tylerovu sreću kvare tri stvari: upropašteno rame koje se sve više leči Oksikontinom, ambiciozni tata i devojka koja je izgleda trudna. Upornost te tri stvari dovodi do tragedije, a stvar, negde na polovini filma, rezultira time da se fokus naše pažnje sa Tylera prebacuje na njegovu sestru Emily i praćenje onoga što se njoj dešavalo nakon te tragedije. Na formalnom planu, iz sinemaskopa Trey format svog filma nakratko prebacuje u 4:3, samo da bi ga potom razvukao u pun 16:9 do kraja filma.

Waves je na svaki način atipična afro-američka priča i na svaki način tipična, tenesivilijamsovska bela priča, o porodičnoj drami koja čini da njeni nosioci prvo sami implodiraju, a potom dovedu do eksplozije same porodice. U "crnom kontekstu", ta stvar ima neku specifičnost jer je diktirana tom pojačanom svešću da Afro-Amerikanci moraju deset puta više da se trude, da bi uspeli (a tata Sterling K. Brown je vrrrlo ubedljiv dok to saopštava), što samo donekle opravdava njihove ambicije, ali ne i njihov pogubni ishod. U isto vreme, film aludira i na neku vrstu autističnosti odnosa u crnoj porodici, utemeljenoj u tim, "dobro zapušenim" tugama i mukama, koje se skoro transgeneracijski prenose i melju ponosom.

Iako Waves unosi dosta svežine u tretman afro-američke populacije u Americi i solidno atipizira predstavu o njima, ono što dobijamo, ipak, je lepo upakovana festivalska drama koja u nedostatku dramski artikulisanijih odnosa poseže za teškom mašinerijom (ubistva, bolesti) da svojoj priči da na težini, dejstvujući unutar poznatih obrada tema odrastanja, življenja i iskupljenja. Čega su, pretpostavljam, talasi metafora. Od menjanja formata slike, koja "talasa", do brojnih scena u kojima junaci provode trenutke u vodi i aklimatizuju se na boravak u njoj, testirajući svoje strahove ili se prepuštaju njenoj lepoti.

Razumem da u Americi ovaj film znači više, ali van tog konteksta, ovo je još jedna dobro znana priča u nešto inovativnijem pakovanju.

SELEKTAH: 5plus/10