Philippe Lesage je kanadski reditelj koji se relativno skoro prešaltovao sa dokumentarnih filmova na igrane i koji bi po godinama mogao da bude otac slavnijem Xavieru Dolanu, ali po učinku, barem na primeru ovog filma, pre deluje kao njegov sledbenik.
Genese je priča o bratu i sestri, što shvatamo usputno i na duhovit način dato, mladim adolescentima iz imućne porodice, koji na različite načine prolaze kroz vrlo ozbiljan i potresan proces emocionalne i seksualne inicijacije u svet odraslih.
S jedne strane imamo Guillaumea (fenomenalni Theodore Pellerin iz On Becoming A God In Central Florida), koji školujući se u internatu za dečake okružen neočekivano emancipovanim vršnjacima, pokušava da odredi svoju seksualnu orijentaciju, da je otkrije svetu i u toj nameri biva surovo kompromitovan i poražen. Njegova, moguće mlađa sestra, Charlotte samo deluje kao da se samopouzdanije nosi sa svojom istrošenom vezom, u kojoj se oseća zapostavljeno. Ona svog momka, vršnjaka, zamenjuje nešto starijim, koji za kanadske uslove izgleda kao "loš momak", ali u očima (istočnih) Evropejaca mora izgledati kao teška luzerčina i kroz vezu sa njim shvata da se može biti još zapostavljenijim i nebitnijim. Ona će za svoju naivnu prirodu biti surovo kažnjena na kraju.
Međutim, srce Lesageovog filma, izgleda, leži u kritici kanadskog obrazovno-vaspitnog sistema, što, videćete, nije samo moja cinična i preterana opaska. Naime, kada se priča o Charlotte i Guillaumeu završi počinje nova priča, o dosta mlađem dečaku i devojčici koji su, evidentno, posećivali isti "letnji kamp". U tom kampu, Lesage bez mnogo reči, želi da nam pokaže da lepa i naivna zaljubljenost kroz striktne mere rukovodilaca, koji uredno odvajaju dečake od devojčica na kraju dana, vodi nekakvom stanju u kome "ta deca" ne umeju da artikulišu svoja osećanja ili nisu na pravi način podstaknuta da ih dalje razvijaju na pravi način, zbog čega kao adolescenti neminovno najebavaju. Zaista je teško prenebregnuti osećaj da Lesage vidi nekakvu odgovornost na strani "sistema" zašto je to tako i sve to je, moram da priznam, miljama mentalno daleko od evropskog i srpskog tretmana tog "problema" koji u prvom slučaju ohrabruje eksperimentisanje, a u drugom sve što se može gura pod tepih.
Sličnosti između Lesage i Dolana su brojne- od fascinacije mladim ljudima, njihovim telima (mala Charlotte je malo malo polu-naga), fizičkom lepotom mladih, poetizacijom seksualnosti, do fetišizacije saundtraka i muzičkih heroja (ovde čak i četrnaestogodišnjaci znaju za Morrissey-a i cene njegovu "iskrenu i duhovitu" poeziju), a i Salinger se reanimira kao municija za mladost (što i dalje zbunjeno posmatram kao neko ko nikada nije razumeo čar Lovca u žitu). Oba autora sa ogromnom dozom poštovanja kreiraju prestižnu dramu sa junacima čiji uzrast to obično "ne zaslužuje" insistirajući da je "ozbiljnost života" i onoga što on donosi u oku posmatrača i nije ekskluzivni posed akumuliranog iskustva ili određene životne dobi.
SELEKTAH: 6plusplus/10
No comments:
Post a Comment