LA DOLCE VITA (1960)

Pretpostavljam da postoji mala šansa da sam ovo (već) gledao u godinama kada se mladi ljudi školuju za život, ali mi je Bergmanov Cries And Whispers progutao sva sećanja na to što se tada još odgledalo, kao jedan od potencijalno najpretencioznijih filmova koje sam u životu odgledao.

La dolce vita je praotac, majka, brat-blizanac Sorrentinovog La grande bellezza. I kao da je tako nešto moguće, on bez problema ima 10/10 u mom srcu, sa zvezdicom, suzom i dubokim uzdahom.

Niti hoću, niti bih umeo da sada o tom filmu išta akademskije kažem. Naročito što već nije rečeno. Niti želim da tako nešto tražim u, samo relativno poznatom, Fellinijevom opusu.

La dolce vita je za mene samo praotac, majka, brat-blizanac Sorrentinovog La grande bellezza, filma o kome maštam i koji prizivam u sećanjima kada maštam o velikom filmu. Velikom skoro kao život.

U svesčicu u koju zapisujem odgledane filmove, uz ocenu, obično priložim i neki intelektualni haiku koji mi u tom trenutku nešto znači i vrlo često, nekad već i sutradan, nemam pojma zašto sam baš tim rečima opisao ili objasnio neki film. Slažem se sa vama, to je prava šteta. Za La dolce vita sam zapisao "the decadence of heaven". Na engleskom. Jer nekada te stvari formulišem na engleskom. Razmišljao sam kako "paradise" više priliči nekom civilnom raju, nekom mestu i vremenu u kome su naša uživanja maksimalizovana do krajnjih granica, bezgranična. A kako reč "heaven", ipak, više govori o božijem terenu, spiritualnoj zoni koja dolazi kao utešna nagrada za dobro proživljeni život. La dolce vita je daleko, daleko interesantniji ako ga posmatrate kao dekadenciju nastalu obesmišljvanjem tog "večnog raja", nego kao zone već predviđene za ljudska uživanja, čime ćete uspeti da ga ne pretvorite u očekivani pleonazam.

La dolce vita je baš kao njegov praotac, majka, brat-blizanac, Sorrentinov La grande bellezza, vrlo depresivan film uprkos tome što katalogizuje hedonizam, vrlo seksistički, čak zabrinjavajuće seksistički i pre nego što Marcello Mastrioanni zajaše sirotu ženu na žurci u la grande finalu ovog filma. I to je vrlo čudna vrsta seksizma, protkana divljenjem prema ženama, neprekidnim širenjem osećaja da su one suština života i da otimanje za njih čini život jedino smislenim, baš kao i divljenje njihovoj lepoti (u svakom smislu), ali u isto vreme one se guraju, šamaraju i tretiraju kao svratište. Ako u ovom filmu Marcello Mastrioanni isijava samoprezirom koji buja i divlja, žene predstavljaju sve ostalo- lepotu življenja i njegov pomirljivi smisao. Žena u La dolce vita ima raznih, muškarci su uglavnom "svi isti".

Pa, ipak, jedna od najupečatljivijih scena ovog filma pripada muškarcu koji je kapitulirao, i kukavički poveo još neke ljude sa sobom. Ta scena je rupa na satu hedonizma kroz koju on curi u svoj ponor, nakon čega će se neminovno okrenuti i početi opet da curi, kroz neki drugi isti takav ponor. To je i jedna od retkih scena koja se odigrava po danu, pošto ovaj film živi noću. A kako nam jedna druga scena, sa Marcellom u kafani pokazuje, dani su uglavnom neplodni termini. Kada se junaci ovog filma "zatiču" u, za njih, "nepoznatim okolnostima" i ne izgledaju nužno ružnije nego inače, nego samo bolje obasjano.

La dolce vita je kao i La grande bellezza film o Rimu, gradu koji očigledno budi i trpi sve. Rim šezdesetih je "moj raj". Izgubljeni. Nedoživljeni. Gledati šta su tadašnji stanovnici (hedonisti) imali na raspolaganju za život, ipak, donekle opravdava njihove bahanalije tela i duše. Jer borba sa večnim i čudesnim je u startu izgubljena. Čovek je pikavac, Rim je vulkan. La dolce vita je priča o gradu kojim paparaci divljaju amoralno i nezaustavljivo kao u najboljim danima Princeze Dajane, za koje sam, dok nisam odgledao ovaj film, držao da su bili i hiperbola i realnost tog bolesnog procesa uplitanja u tuđe živote. Fellini je samo donekle uspeo da humanizuje te ljude, kojima i Marcello pripada, romantično izgubljen u nameri da postane pravi novinar ili, još bolje, pisac.

Rim La dolce vita od Marcellovog trijumfa do fontane Trevi, od naličja Crkve Sv Marka preko podrumskog života jedne kurve do čudesnih noćnih klubova u kojima se ukrštaju kineska opera i maestralne parafraze Charlesa Chaplina kida i isijava verovatno najlepšim životom ikada življenim na planeti Zemlji od njenog nastanka. Ne preterujem, čak šta obuzdavam se. Fellini ne smanjuje gas, sve do sudara, a nakon toga njegov film prolazi kroz mini epilog koji nas provodi kroz pakao jedne bolesne žurke do plaže koja taj pakao izvlači na svetlost dana, baš kao i džinovsku ražu (er to bila raža?), samo da bi Marcello preko kanala video jednu jedinu sličicu raja, oličenog u prelepoj plavoj devojčici još uvek nezaraženoj virusom Rima, čiji glas, čiju poruku Marcello niti može da čuje, niti da razume. Marcello je osuđen na Rim, i njegovo ponavljanje. Na pakao do koga se stiže onom dekadencijom raja.

La dolce vita baš kao ni La grande bellezza nema radnju, samo trajanje, jednog junaka koji se probija kroz njega, osvetljen tj omračen iz raznih uglova. Posebno sam bio dirnut time koliko vreme uspori i skoro stane kada Marcellu u grad stigne otac i kada on pokuša da sa njim podeli nešto od lepote Rima, i skoro ga ubije time, jer Rim je opasan za one koji nisu spremni da mu se sasvim podaju. Otac i sin, svaki put (me) upali. Jutro sviće i oni se, verovatno, poslednji put vide. Fellini je nemilosrdno pustio da ta scena rastanka prođe skoro rutinski i nije joj dopustio ni sekundu večnosti. Odmah ju je isekao sledećim ludilom.

Morao sam nešto da napišem.