Ako su stvari stvarno kao u ovom filmu Kena Loacha, sorry, we'll miss you...
Možda je Ken Loach preterao.
Možda zaposleni u kurirskim službama Engleske ne moraju da nose praznu plastičnu flašu sa sobom, u koju su prinuđeni da nužde, jer nemaju vremena da to urade kao normalni ljudi u bilo kom toaletu.
Možda supruge zaposlenih u kurirskim službama, koje rade kao kućne medicinske sestre i pomagačice bolesnima, starima i nepokretnima nisu baš toliko ljubazne i požrtvovane.
Možda njihovi očevi nisu bili alkoholičari koji su ih šikanirali.
Možda muškarci zaposleni u kurirskim službama i žene zaposlene kao kućne negovateljice nisu toliko razumni bračni partneri koji svako malo pitaju jedno drugo za povređena osećanja i daju sve od sebe da u što kraćem roku isprave štetu.
Možda muškarci zaposleni u kurirskim službama i žene zaposlene kao kućne negovateljice nisu roditelji baš toooliko puni razumevanja da sa podjednakom ljubavlju tretiraju i svog sebičnog sina tinejdžera koji non-stop pravi sranja šarajući grafite naokolo i bežeći iz škole, koliko i mlađu ćerku koja od stresa ne može da spava i piški u krevet.
Možda nadređeni zaposlenih u kurirskim služabma nisu toliko neoborivo nehumani, a, ipak, toliko bezobrazno elokventni da mogu da racionalno čuvaju kapitalističke tekovine u cilju održa(va)nja samog sistema koji ih sve zapošljava.
Možda ne žele svi koji su poručili neki paket da im stigne baš kada je rečeno.
Zaparavo, ovo poslednje je najverovatnije. I razlog svemu ostalom.
Ja, vi, mi smo krivi. Kaže Ken Loach.
Jer čak ni u idealnim uslovima, koje sam vam definisao svim onim "možda" u nizu, jednoj četvoročlanoj porodici sa dvoje zaposlenih praktično je nemoguće da opstane. Da se ne raspadne. Da svi njeni članovi ne popucaju prvo lično, a onda doprinesu burnom zajedničkom pucanju.
Ken Loach, kao stari levičar, gura stvar do apsurda na kraju filma i završava ga jedino kako je ovaj film mogao da se završi, i na platnu i u životu, sa "kapitalističkom podrškom" da je jedini put onaj koji kaže da treba nastaviti dalje. Po svaku cenu!
Sorry We Missed You je efektna slika onoga što se desi kada meni, vama, nama bude ponuđeno da "za naše pare!" dobijemo nešto "kada i kako nam je ponuđeno", a to nema nikakvog smisla. Jer niko nikada neće umreti ako paket dođe sat vremena, jedan dan ili nedelju dana kasnije. Verujte mi, evo sirota Žozefina i dalje čeka knjige od Book Depository-ja koje je poručila kao poklon za mene za Novu godinu, a koje i dalje nisu došle. Čak ni one poslate ponovo!
Sorry We Missed You, čije ime stoji na cedulji koju nesrećni kuriri ostavljaju u sandučetu kada vas ne zateknu na "adresi isporuke", pa moraju da vaš paket ostave u dvorištu, kod komšije, ispred vrata... zapravo adresira naše odsustvo iz ove "nemoguće jednačine" u kojoj neki ljudi nemaju izbora da bi mi (mhm, ja, vi, mi) imali izbora.
Nema sumnje da Džefbezosi sveta zaslužuju metak zbog svega ovoga.
Nema sumnje ni da među vama ima onih koji se neće složiti sa mnom.
Sorry, we missed you.
SELEKTAH: Nema neke naročite poente ocenjivati ovo ostvarenje kao film, kada se očigledno radi o kriku besnog pileta.
Možda je Ken Loach preterao.
Možda zaposleni u kurirskim službama Engleske ne moraju da nose praznu plastičnu flašu sa sobom, u koju su prinuđeni da nužde, jer nemaju vremena da to urade kao normalni ljudi u bilo kom toaletu.
Možda supruge zaposlenih u kurirskim službama, koje rade kao kućne medicinske sestre i pomagačice bolesnima, starima i nepokretnima nisu baš toliko ljubazne i požrtvovane.
Možda njihovi očevi nisu bili alkoholičari koji su ih šikanirali.
Možda muškarci zaposleni u kurirskim službama i žene zaposlene kao kućne negovateljice nisu toliko razumni bračni partneri koji svako malo pitaju jedno drugo za povređena osećanja i daju sve od sebe da u što kraćem roku isprave štetu.
Možda muškarci zaposleni u kurirskim službama i žene zaposlene kao kućne negovateljice nisu roditelji baš toooliko puni razumevanja da sa podjednakom ljubavlju tretiraju i svog sebičnog sina tinejdžera koji non-stop pravi sranja šarajući grafite naokolo i bežeći iz škole, koliko i mlađu ćerku koja od stresa ne može da spava i piški u krevet.
Možda nadređeni zaposlenih u kurirskim služabma nisu toliko neoborivo nehumani, a, ipak, toliko bezobrazno elokventni da mogu da racionalno čuvaju kapitalističke tekovine u cilju održa(va)nja samog sistema koji ih sve zapošljava.
Možda ne žele svi koji su poručili neki paket da im stigne baš kada je rečeno.
Zaparavo, ovo poslednje je najverovatnije. I razlog svemu ostalom.
Ja, vi, mi smo krivi. Kaže Ken Loach.
Jer čak ni u idealnim uslovima, koje sam vam definisao svim onim "možda" u nizu, jednoj četvoročlanoj porodici sa dvoje zaposlenih praktično je nemoguće da opstane. Da se ne raspadne. Da svi njeni članovi ne popucaju prvo lično, a onda doprinesu burnom zajedničkom pucanju.
Ken Loach, kao stari levičar, gura stvar do apsurda na kraju filma i završava ga jedino kako je ovaj film mogao da se završi, i na platnu i u životu, sa "kapitalističkom podrškom" da je jedini put onaj koji kaže da treba nastaviti dalje. Po svaku cenu!
Sorry We Missed You je efektna slika onoga što se desi kada meni, vama, nama bude ponuđeno da "za naše pare!" dobijemo nešto "kada i kako nam je ponuđeno", a to nema nikakvog smisla. Jer niko nikada neće umreti ako paket dođe sat vremena, jedan dan ili nedelju dana kasnije. Verujte mi, evo sirota Žozefina i dalje čeka knjige od Book Depository-ja koje je poručila kao poklon za mene za Novu godinu, a koje i dalje nisu došle. Čak ni one poslate ponovo!
Sorry We Missed You, čije ime stoji na cedulji koju nesrećni kuriri ostavljaju u sandučetu kada vas ne zateknu na "adresi isporuke", pa moraju da vaš paket ostave u dvorištu, kod komšije, ispred vrata... zapravo adresira naše odsustvo iz ove "nemoguće jednačine" u kojoj neki ljudi nemaju izbora da bi mi (mhm, ja, vi, mi) imali izbora.
Nema sumnje da Džefbezosi sveta zaslužuju metak zbog svega ovoga.
Nema sumnje ni da među vama ima onih koji se neće složiti sa mnom.
Sorry, we missed you.
SELEKTAH: Nema neke naročite poente ocenjivati ovo ostvarenje kao film, kada se očigledno radi o kriku besnog pileta.
No comments:
Post a Comment