Dvaput sam gledao The Unforgiven i nijednom nisam bio impresioniran. Mislim da ću morati to da učinim i treći put
Ne znam zašto mi je ostalo u sećanju da je The Mule svojevremeno bio predmet sprdnje, što zbog Eastwoodovih godina (imao ih je 88 u tom trenutku), što zbog relativne idiotskosti radnje. Čak je i cenjeni John Oliver žario i palio na Clintov račun.
U knjizi Na ručku sa Orsonom, koju sam nedavno završio i koju mi je Mjehur preporučio, slavni reditelj na jednom mestu govori da su najbolji glumci obično nenaročito inteligencije i da na taj način bolje i instinktivnije mogu da proniknu u karakter i priču kojoj su se poverili. Ništa ne kaže za glumce-reditelje.
Ja i dalje mislim da je Clint Eastwood pričajući sa praznom stolicom na republikanskoj konvenciji 2012. bio daleko kreativniji nego što (mu se) to priznaje.
The Mule, urađen po novinskom članku i stvarnoj priči, o dedici koji je za meksički kartel iz Teksasa u Čikago prevozio kokain svojim kamionetom i u nekih 12 tura prebacio više od tone kokaina, nije priča o tome. Ali, ako jeste, ona je umereno interesantna, sa potpuno rutinskom paralelnom pričom o policajcu koji dahće za vratom čitavoj akciji i koju predvodi Bradley Cooper, na momente vrlo patetična i skoro komična u svojoj egzekuciji. Sve zavisi od toga šta vidite kad gledate Eastwooda kako priča sa stolicom.
Ja i dalje mislim da je Eastwoodovo poimanje sveta veoma kompleksno i duboko emotivno, ali da je on od onih ljudi (ne znam zašto volim da mislim da i sam pripadam takvima) koji sopstvenu inteligenciju svode na brzinu i spremnosti da se bude operativan u odnosu sa svetom oko sebe. Čak i mistifikacija treba da bude jednostavna i svrsishodna. Čak i kreativnost. Ovo poslednje neko možda neće videti ili želeti da vidi u ovom filmu.
Ako je Gran Torino od pre 12 godina bio neka vrsta (preuranjenog testamentarnog) oproštaja "filmskog Eastwooda" od svoje publike i tipa uloge koji ga je definisao, The Mule se može tumačiti kao pismo svojoj porodici. A prisustvo stvarne Eastwoodove ćerke Alison na poziciji ćerke Earla Stonea (i ime je auto-ironično) to možda samo potvrđuje.
Eastwood igra Earla Stone, hortikulturistu (iz njegove vizure zanimanje lepo i besmisleno kao i filmadžija, verovatno) koji je ceo život posvetio svom biznisu i promotivnim aktivnostima, zanemarujući svoju porodicu, naročito u svim ključnim trenucima. Dvanaest godina kasnije u odnosu na venačnje svoje ćerke koje je propustio, Stoneov biznis je propao ("ubio ga je internet", što je samo prva od brojnih džangrizavih primedbi na račun "mladih"), a on slučajno dobija ponudu da preveze "nešto" za "neke tipove" svojim kamionetom. Stone nije glup, on zna o čemu se radi, ali Amerika je zemlja prilika i svaku treba iskoristiti. Činjenica da ga policija nikada nije zaustavila, kao i da dekica poput njega ničim ne budi sumnju, omogućuje mu da u relativno kratkom roku postane jedan od najpouzdanijih prevoznika tj "mazgi" meksičkog kartela. I to je sve nebitno. Baš kao i Bradley Cooper i njegovi policajci koji se zajedno sa Laurenceom Fisheburneom ubiše da ga otkriju i uhvate.
Eastwood se ovde bavi poslednjim pokušajem jednog čoveka da uradi nešto za svoju porodicu i iskupi se za vreme koje je nemoguće povratiti ili ponovo kupiti. Njegov Earl Stone je relaksiran i igra na šarm svoje dementnosti i nekakvog gerijatrijskog hedonizma kada ne mari previše za moralne reperkusije onoga što radi. Njemu je jasno šta radi i on namerno gleda na drugu stranu, i na njoj tu i tamo prigrabi nešto za sebe, poput povremenih druženja sa zgodnim cicama u hotelskim sobama. Njegova relaksiranost i iskrenost toliko su zarazni da će mu priuštiti audijenciju i kod samog bosa, a i svi u timu biće zaraženi nekakvom simpatijom prema životu kojom Stone zrači. Iako sa unutrašnje strane i dalje krvari i nosi ožiljke iste te egocentričnosti i šarma, koga je uvek imao za biznis saradnike i zbog koga nikada nije bio tu za svoju porodicu.
U ključnom melodramskom trenutku, Stone će odlučiti šta mu je važnije i to će ga skoro koštati života, a sasvim sigurno slobode. Ali Stone je uspeo da zasluži oproštaj, čak i od svoje "filmske" ćerke.
Ima nečeg veličanstvenog u tome da čitav film pretvorite u poruku lične prirode svojoj porodici.
SELEKTAH: 9/10
Ne znam zašto mi je ostalo u sećanju da je The Mule svojevremeno bio predmet sprdnje, što zbog Eastwoodovih godina (imao ih je 88 u tom trenutku), što zbog relativne idiotskosti radnje. Čak je i cenjeni John Oliver žario i palio na Clintov račun.
U knjizi Na ručku sa Orsonom, koju sam nedavno završio i koju mi je Mjehur preporučio, slavni reditelj na jednom mestu govori da su najbolji glumci obično nenaročito inteligencije i da na taj način bolje i instinktivnije mogu da proniknu u karakter i priču kojoj su se poverili. Ništa ne kaže za glumce-reditelje.
Ja i dalje mislim da je Clint Eastwood pričajući sa praznom stolicom na republikanskoj konvenciji 2012. bio daleko kreativniji nego što (mu se) to priznaje.
The Mule, urađen po novinskom članku i stvarnoj priči, o dedici koji je za meksički kartel iz Teksasa u Čikago prevozio kokain svojim kamionetom i u nekih 12 tura prebacio više od tone kokaina, nije priča o tome. Ali, ako jeste, ona je umereno interesantna, sa potpuno rutinskom paralelnom pričom o policajcu koji dahće za vratom čitavoj akciji i koju predvodi Bradley Cooper, na momente vrlo patetična i skoro komična u svojoj egzekuciji. Sve zavisi od toga šta vidite kad gledate Eastwooda kako priča sa stolicom.
Ja i dalje mislim da je Eastwoodovo poimanje sveta veoma kompleksno i duboko emotivno, ali da je on od onih ljudi (ne znam zašto volim da mislim da i sam pripadam takvima) koji sopstvenu inteligenciju svode na brzinu i spremnosti da se bude operativan u odnosu sa svetom oko sebe. Čak i mistifikacija treba da bude jednostavna i svrsishodna. Čak i kreativnost. Ovo poslednje neko možda neće videti ili želeti da vidi u ovom filmu.
Ako je Gran Torino od pre 12 godina bio neka vrsta (preuranjenog testamentarnog) oproštaja "filmskog Eastwooda" od svoje publike i tipa uloge koji ga je definisao, The Mule se može tumačiti kao pismo svojoj porodici. A prisustvo stvarne Eastwoodove ćerke Alison na poziciji ćerke Earla Stonea (i ime je auto-ironično) to možda samo potvrđuje.
Eastwood igra Earla Stone, hortikulturistu (iz njegove vizure zanimanje lepo i besmisleno kao i filmadžija, verovatno) koji je ceo život posvetio svom biznisu i promotivnim aktivnostima, zanemarujući svoju porodicu, naročito u svim ključnim trenucima. Dvanaest godina kasnije u odnosu na venačnje svoje ćerke koje je propustio, Stoneov biznis je propao ("ubio ga je internet", što je samo prva od brojnih džangrizavih primedbi na račun "mladih"), a on slučajno dobija ponudu da preveze "nešto" za "neke tipove" svojim kamionetom. Stone nije glup, on zna o čemu se radi, ali Amerika je zemlja prilika i svaku treba iskoristiti. Činjenica da ga policija nikada nije zaustavila, kao i da dekica poput njega ničim ne budi sumnju, omogućuje mu da u relativno kratkom roku postane jedan od najpouzdanijih prevoznika tj "mazgi" meksičkog kartela. I to je sve nebitno. Baš kao i Bradley Cooper i njegovi policajci koji se zajedno sa Laurenceom Fisheburneom ubiše da ga otkriju i uhvate.
Eastwood se ovde bavi poslednjim pokušajem jednog čoveka da uradi nešto za svoju porodicu i iskupi se za vreme koje je nemoguće povratiti ili ponovo kupiti. Njegov Earl Stone je relaksiran i igra na šarm svoje dementnosti i nekakvog gerijatrijskog hedonizma kada ne mari previše za moralne reperkusije onoga što radi. Njemu je jasno šta radi i on namerno gleda na drugu stranu, i na njoj tu i tamo prigrabi nešto za sebe, poput povremenih druženja sa zgodnim cicama u hotelskim sobama. Njegova relaksiranost i iskrenost toliko su zarazni da će mu priuštiti audijenciju i kod samog bosa, a i svi u timu biće zaraženi nekakvom simpatijom prema životu kojom Stone zrači. Iako sa unutrašnje strane i dalje krvari i nosi ožiljke iste te egocentričnosti i šarma, koga je uvek imao za biznis saradnike i zbog koga nikada nije bio tu za svoju porodicu.
U ključnom melodramskom trenutku, Stone će odlučiti šta mu je važnije i to će ga skoro koštati života, a sasvim sigurno slobode. Ali Stone je uspeo da zasluži oproštaj, čak i od svoje "filmske" ćerke.
Ima nečeg veličanstvenog u tome da čitav film pretvorite u poruku lične prirode svojoj porodici.
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment