Cinični Eastwoodov masterklas
Ne, ovo nije "jedan od onih filmova" koji muze neki istorijski događajčić predugačkim i neuverljivim uvodom samo da bi, jednom kad on dođe, pokušao da se opravda ekstravagantnom egzekucijom. I to je bio jedan od glavnih razloga zašto sam skoro celu godinu dana izbegavao da pogledam ovaj Clint Eastwoodov film. Ali, sada kada se pojavio i novi, pomislio sam da bi bilo dobro da imam kompletniji uvid u hronologiju njegovog superzrelog doba.
Ako me pitate koja je najveća vrlina ovog filma, prvo biće mi teško da se odlučim od mnogih, ali prva koja mi pada na pamet je što je "događajčić" kojim se film bavi, praktično tretiran u vremenu i trajanju u kome se i odigrao. Kao još jedna od stvari koja se dešava u životima trojice momaka, iako je sve možda vodilo baš ka tom trenutku.
Iako rizikujem da ispadnem smešan, ja mislim da je Eastwood mistik, i ta stvar zakačila se za mene kao osećaj još tokom gledanja, verovatno jednog od najneobičnijih filmova u njegovom opusu, Hereafter. Mislim da Eastwood veruje u sudbinu i da ona dolazi kao konkretna i pragmatična egzekucija boga unutar njegovog konzervativnog, ali pragmatičnog sveta. Sve nečemu vodi, i stvarima ne treba odricati smisao, čak i kada ga ne razumemo.
Odricanje smisla je najveća tema 15:17 to Paris, filma koji se bavi herojskim činom trojice Amerikanaca, od kojih su dvojica američki vojnici, koji su 2015. u vozu na relaciji Amsterdam-Pariz sprečili muškarca naoružanog kalašnjikovim i sa čak 300 šaržera sa municijom da počini ozbiljan teroristički napad. Iako se taj događaj na kašičicu provlači kroz ceo film, kao iscepkani flešforvard-flešebek, ono čime se film bavi je stasavanjem običnog za neobični cilj, koji je, kao što Eastwood u više navrata aludira, nekako bio suđen, svojim izvođačima.
Eastwood dosta nesuptilno izražava svoj prezir prema liberalnim sranjima svih vrsta i njegov "brend" cinizma i patriotizma lako može biti vaša tačka spoticanja o razumevanje i uživanje u ovom filmu. Eastwood, baš kao i majke naših heroja, ne veruje u pilule koje leče ADD i želi da ohrabri svakog čoveka, naročito Amerikanca, da stigne do svog "dobrog dela" koje će spasiti svet.
Junaci našeg filma su tri momka, Alek, Anthony i Spencer, koji su odrasli zajedno u Kaliforniji i potom ostali dobri prijatelji i u godinama kada ih je život razišao. Akcenat je opravdano na Spenceru, koji je, de facto, bio najhrabriji i najpreduzetniji tokom "događajčića", ali Eastwood nas adekvatno zaslugama informiše i o tome kuda su druga dvojica usmerila svoje živote.
Spencer, koji je od malena bio fasciniran "ratovanjem", deluje kao i druga dvojica, odrasta bez oca i u svakoj etapi svog života trpi prepreke koje ga skreću sa zacrtanih puteva: disleksičan je, ima loš vid, lenj je, možda prosečan- Eastwood ne želi da nam ovo poslednje baš "nacrta". Eastwoodov film počinje u njihovom detinjstvu, u nestašlucima koji su ih spojili, kada su nepotrebno bivali žrtve edukacionog sistema (koji je skoro uvek oličen u junacima koje igraju komičari...). Nema ničeg posebnog, sem Spencerovog osećaja da će jednom nešto...
Eastwood nikada nije previše nostalgičan, iako u procesu Spencerovog trapavog školovanja za vojnika (zaboravih u kom tipu vojske) prepoznajemo skoro "stigmatske" momente čina koji će se tek odigrati.
Želja za obilaskom Evrope i neka vrsta oproštaja od detinjstva, a pre upuštanja u veliki život koji će ih definitivno razdvojiti za sva vremena, spaja ih, prvo Aleka i Spencera u Rimu, dok Anthony u Berlinu uzvraća posetu studentkinji sa razmene, a zapravo obilazeći ista mesta koja je njegov deda, a Eastwood se ne zeza sa tim stvarima, američki vojnik koji je oslobađao Evropu, pre 60 godina obišao. Eastwood ne prestaje da koristi svoj film kao priliku za patriotski čas, iako njegovi junaci, paradoksalno, tokom celog filma rade isključivo šta oni hoće, bez ikakvih, a naročito patriotskih, sufliranja sa strane. I tu moram da priznam- bez ikakve vidljive "muške uloge" u njihovim životima. Ako im je i pružena neka podrška ona je stigla od majki.
Njihova fasciniranost Evropom je tipično "američka", ali Eastwood ne propušta da napravi ciničan (auto-)prekor, možda nezahvalnim Evropljanima, možda neinformisanim Amerima, kada vodič u nemačkoj kaže da se Hitler ubio dok su ruske snage nadolazile, a ne američke, pri tome cinično primećujući "da ne mogu Ameri uvek da spasavaju svet od zla". Eastwood želi da kaže da je tako nešto obaveza i dužnost Amerikanaca. Bila i ostala.
Ne morate da se složite.
Sam "događajčić" lišen je ikakve ekstravagance i u više navrata deluje da su trojica Amera tokom savlađivanja teroriste imala više sreće, nego pameti, jer njegovo oružje nije opalilo u nekoliko ključnih trenutaka. Ali, hrabrost im se ne može osporiti. Ljudska i američka. Da ironija bude veća, ranjeni čovek koga su spasli u vozu je... Amerikanac! Iz Virdžinije! Eastwood nas pušta da sami jurimo simboliku stvari.
Na kraju ide parada kod francuskog predsednika Hollanda i zahvalnica koja slavi herojski čin.
Zatim ide špica.
Zatim ide moja zahvalnost što nema epiloških infomacija šta je posle bilo, kao ni fotografija stvarnih junaka.
Zatim ide fotka parade u njihovom rodnom gradu i mi opet gledamo Aleka, Anthony-ja i Spencera, ali hej!... Pa to su isti momci/glumci od malo pre! I onda sam kraj špice otkrije da su "stvarni" Alek, Anthony i Spencer "reprizirali" svoje uloge u Eastwoodovom ostvarenju i bum!... Na koliko nivoa je poruka ovog filma vozdignuta ovom meta-intervencijom. Da, slažem se, možete da kažete da je ovo jedan od onih teve fikcionalizovanih-dokumentaraca, ali tamo (skoro nikad?) stvarni junaci ne igraju sami sebe. Drugo, Eastwood čitavu stvar tretira filmski, stvarni junaci glume! Događaj je "3D manual" za to kako herojski postupiti u takvim situacijama. Eastwood je sve što je želeo da nam kaže potkrepio participacijom stvarnih junaka, njegov film ne može da ima veći i snažniji kredibilitet, jer ko sem njih bolje zna šta se stvarno i kako desilo. S druge strane, kakva je ovde umetnička PTSD terapija sprovedena! Na šta su svedeni istorija i herojstvo ako se mogu rekreirati sa stvarnim herojima? Da li je ovo film ili reklama? Da li Eastwood želi da nam kaže da niko ne može da glumi heroje, ali da heroji mogu da glume? Šta je onda život, ako je ovo film prema tom životu? Da li se ovi ljudi slažu sa Eastwoodom ili su stavili svoje delo u službu njegovih stavova, ili ih niko nije ni pitao?
Ostavimo i to po strani (iako je nemoguće!).
15:17 to Paris, od svog idiotski nebitnog imena, do svojih usputnih heroja (pun intended), dopunjava aktuelno Eastwoodovo bavljenje običnim ljudima kao američkim herojima (Sully, American Sniper, Richard Jewell) i daje im filmsku večnost. Ili, pak, u film dovlači stvarne heroje, jer samo takvi ljudi mogu da budu junaci (pravih) filmova.
I sve to od jednog filma, koji zajedno sa svojim junacima, izgleda toliko nebitno, obično i, možda, već zaboravljeno.
SELEKTAH: 10/10
Ne, ovo nije "jedan od onih filmova" koji muze neki istorijski događajčić predugačkim i neuverljivim uvodom samo da bi, jednom kad on dođe, pokušao da se opravda ekstravagantnom egzekucijom. I to je bio jedan od glavnih razloga zašto sam skoro celu godinu dana izbegavao da pogledam ovaj Clint Eastwoodov film. Ali, sada kada se pojavio i novi, pomislio sam da bi bilo dobro da imam kompletniji uvid u hronologiju njegovog superzrelog doba.
Ako me pitate koja je najveća vrlina ovog filma, prvo biće mi teško da se odlučim od mnogih, ali prva koja mi pada na pamet je što je "događajčić" kojim se film bavi, praktično tretiran u vremenu i trajanju u kome se i odigrao. Kao još jedna od stvari koja se dešava u životima trojice momaka, iako je sve možda vodilo baš ka tom trenutku.
Iako rizikujem da ispadnem smešan, ja mislim da je Eastwood mistik, i ta stvar zakačila se za mene kao osećaj još tokom gledanja, verovatno jednog od najneobičnijih filmova u njegovom opusu, Hereafter. Mislim da Eastwood veruje u sudbinu i da ona dolazi kao konkretna i pragmatična egzekucija boga unutar njegovog konzervativnog, ali pragmatičnog sveta. Sve nečemu vodi, i stvarima ne treba odricati smisao, čak i kada ga ne razumemo.
Odricanje smisla je najveća tema 15:17 to Paris, filma koji se bavi herojskim činom trojice Amerikanaca, od kojih su dvojica američki vojnici, koji su 2015. u vozu na relaciji Amsterdam-Pariz sprečili muškarca naoružanog kalašnjikovim i sa čak 300 šaržera sa municijom da počini ozbiljan teroristički napad. Iako se taj događaj na kašičicu provlači kroz ceo film, kao iscepkani flešforvard-flešebek, ono čime se film bavi je stasavanjem običnog za neobični cilj, koji je, kao što Eastwood u više navrata aludira, nekako bio suđen, svojim izvođačima.
Eastwood dosta nesuptilno izražava svoj prezir prema liberalnim sranjima svih vrsta i njegov "brend" cinizma i patriotizma lako može biti vaša tačka spoticanja o razumevanje i uživanje u ovom filmu. Eastwood, baš kao i majke naših heroja, ne veruje u pilule koje leče ADD i želi da ohrabri svakog čoveka, naročito Amerikanca, da stigne do svog "dobrog dela" koje će spasiti svet.
Junaci našeg filma su tri momka, Alek, Anthony i Spencer, koji su odrasli zajedno u Kaliforniji i potom ostali dobri prijatelji i u godinama kada ih je život razišao. Akcenat je opravdano na Spenceru, koji je, de facto, bio najhrabriji i najpreduzetniji tokom "događajčića", ali Eastwood nas adekvatno zaslugama informiše i o tome kuda su druga dvojica usmerila svoje živote.
Spencer, koji je od malena bio fasciniran "ratovanjem", deluje kao i druga dvojica, odrasta bez oca i u svakoj etapi svog života trpi prepreke koje ga skreću sa zacrtanih puteva: disleksičan je, ima loš vid, lenj je, možda prosečan- Eastwood ne želi da nam ovo poslednje baš "nacrta". Eastwoodov film počinje u njihovom detinjstvu, u nestašlucima koji su ih spojili, kada su nepotrebno bivali žrtve edukacionog sistema (koji je skoro uvek oličen u junacima koje igraju komičari...). Nema ničeg posebnog, sem Spencerovog osećaja da će jednom nešto...
Eastwood nikada nije previše nostalgičan, iako u procesu Spencerovog trapavog školovanja za vojnika (zaboravih u kom tipu vojske) prepoznajemo skoro "stigmatske" momente čina koji će se tek odigrati.
Želja za obilaskom Evrope i neka vrsta oproštaja od detinjstva, a pre upuštanja u veliki život koji će ih definitivno razdvojiti za sva vremena, spaja ih, prvo Aleka i Spencera u Rimu, dok Anthony u Berlinu uzvraća posetu studentkinji sa razmene, a zapravo obilazeći ista mesta koja je njegov deda, a Eastwood se ne zeza sa tim stvarima, američki vojnik koji je oslobađao Evropu, pre 60 godina obišao. Eastwood ne prestaje da koristi svoj film kao priliku za patriotski čas, iako njegovi junaci, paradoksalno, tokom celog filma rade isključivo šta oni hoće, bez ikakvih, a naročito patriotskih, sufliranja sa strane. I tu moram da priznam- bez ikakve vidljive "muške uloge" u njihovim životima. Ako im je i pružena neka podrška ona je stigla od majki.
Njihova fasciniranost Evropom je tipično "američka", ali Eastwood ne propušta da napravi ciničan (auto-)prekor, možda nezahvalnim Evropljanima, možda neinformisanim Amerima, kada vodič u nemačkoj kaže da se Hitler ubio dok su ruske snage nadolazile, a ne američke, pri tome cinično primećujući "da ne mogu Ameri uvek da spasavaju svet od zla". Eastwood želi da kaže da je tako nešto obaveza i dužnost Amerikanaca. Bila i ostala.
Ne morate da se složite.
Sam "događajčić" lišen je ikakve ekstravagance i u više navrata deluje da su trojica Amera tokom savlađivanja teroriste imala više sreće, nego pameti, jer njegovo oružje nije opalilo u nekoliko ključnih trenutaka. Ali, hrabrost im se ne može osporiti. Ljudska i američka. Da ironija bude veća, ranjeni čovek koga su spasli u vozu je... Amerikanac! Iz Virdžinije! Eastwood nas pušta da sami jurimo simboliku stvari.
Na kraju ide parada kod francuskog predsednika Hollanda i zahvalnica koja slavi herojski čin.
Zatim ide špica.
Zatim ide moja zahvalnost što nema epiloških infomacija šta je posle bilo, kao ni fotografija stvarnih junaka.
Zatim ide fotka parade u njihovom rodnom gradu i mi opet gledamo Aleka, Anthony-ja i Spencera, ali hej!... Pa to su isti momci/glumci od malo pre! I onda sam kraj špice otkrije da su "stvarni" Alek, Anthony i Spencer "reprizirali" svoje uloge u Eastwoodovom ostvarenju i bum!... Na koliko nivoa je poruka ovog filma vozdignuta ovom meta-intervencijom. Da, slažem se, možete da kažete da je ovo jedan od onih teve fikcionalizovanih-dokumentaraca, ali tamo (skoro nikad?) stvarni junaci ne igraju sami sebe. Drugo, Eastwood čitavu stvar tretira filmski, stvarni junaci glume! Događaj je "3D manual" za to kako herojski postupiti u takvim situacijama. Eastwood je sve što je želeo da nam kaže potkrepio participacijom stvarnih junaka, njegov film ne može da ima veći i snažniji kredibilitet, jer ko sem njih bolje zna šta se stvarno i kako desilo. S druge strane, kakva je ovde umetnička PTSD terapija sprovedena! Na šta su svedeni istorija i herojstvo ako se mogu rekreirati sa stvarnim herojima? Da li je ovo film ili reklama? Da li Eastwood želi da nam kaže da niko ne može da glumi heroje, ali da heroji mogu da glume? Šta je onda život, ako je ovo film prema tom životu? Da li se ovi ljudi slažu sa Eastwoodom ili su stavili svoje delo u službu njegovih stavova, ili ih niko nije ni pitao?
Ostavimo i to po strani (iako je nemoguće!).
15:17 to Paris, od svog idiotski nebitnog imena, do svojih usputnih heroja (pun intended), dopunjava aktuelno Eastwoodovo bavljenje običnim ljudima kao američkim herojima (Sully, American Sniper, Richard Jewell) i daje im filmsku večnost. Ili, pak, u film dovlači stvarne heroje, jer samo takvi ljudi mogu da budu junaci (pravih) filmova.
I sve to od jednog filma, koji zajedno sa svojim junacima, izgleda toliko nebitno, obično i, možda, već zaboravljeno.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment