I tako sam ja odgledao i ovaj Gaspar Noein film...
U filmu postoji dosta ambivalentna aluzija da je priča bazirana na istinitom događaju, i ovo je bio prvi put od kada gledam filmove da sam poželeo da je tako nešto istina, i da kao informacija doprinosi ugođaju i dejstvu ovog filma.
A film se, za slučaj da ne znate, bavi jednom francuskom plesnom trupom koja se sprema za odlazak u Ameriku i tim povodom, nakon tri dana proba, pravi žurku u jednoj školi. U nekom trenutku shvataju da je neko sipao LSD u činiju sa sangrijom i da su svi oni izloženi njenom halucinogenom dejstvu. Uključujući i sedmogodišnjeg sina jedne od plesačica. Koga ova zatvara u neko "domarsku" prostoriju da bi ga zaštitila...
LIFE IS A COLLECTIVE IMPOSSIBILITY. U prepoznatljivo-pompeznom fazonu, Gaspar Noe ispisuje ovaj grafit preko celog ekrana.
Dok nas pri kraju filma sačekuje ispis:
DEATH IS AN EXTRAORDINARY EXPERIENCE.
Noe kaže, u jednom intervjuu, da ove poruke nisu njegov stav, već da one više (us)postavljaju atomosferu filma.
Ali, kao da je ovo trenutak kada treba da počnemo da verujemo autorima(?).
Ove dve izjave oivičuju film, koji je dionizijska ekstaza koja sve ubrzanije galopira ka provaliji. Climax je, lako moguće, i metafora života.
Jer počinje naivnim i nevinim testemonijalima svih plesača, koji "u kameru" govore šta očekuju od buduće turneje, života ili sebe. To je detinjstvo. Zatim imamo superiornu desetominutnu scenu u kojoj iz neke vrste spontane improvizacije ulazimo u vrlo koreografisanu tačku čija izvedba oduzima dah, čak i nama "nepoštovateljima" modernog plesa. To je život. Uhodavanje u rutinu. Nakon toga stvari se lagano otimaju kontroli, kočnice popuštaju, vizije se distorziraju i inicijalna magija novog i neočekivanog biva progutana ekstazom iz koje potom kreću da kuljaju najzakopaniji impulsi svih učesnika. Bes i nasilje neretko se sureću na svakom koraku. To je život. Uhodavanje u stvarni život. Nakon toga neke zatiče smrt. Kao neverovatno, neplanirano iskustvo. Nemilosrdno.
Climax je trijumf samouverenog autora koji superiorno vlada svojim stilom, svojom suštinom i onim što ga zanima, čak i u slučaju kada, naoko, deluje da je ponuđeno vrlo tanko (naročito u pogledu radnje). Gaspar Noe je verovatno najautorskiji živi filmski autor, neko ko svoje autorstvo prkosno gura u lice gledaocu, razočaran samo ako bude oberučke prihvaćen. Climax je film koji prikazuje jedno, a bavi se nečim sasvim drugim. Climax nije kritika društva (bože sačuvaj, pu-pu-pu... da bi ovaj tako nešto i probao). Climax je isečak civilizacije, zapravo više ljudi kao skupine individua na gomili. On je bez poente, ali sa posledicama. Climax je konfrontacija sa fantazijom, "ultimativnom slobodom", dohodavanje do ivice.
Saundtrak je apsolutno čudesan i muzika praktično ne staje od početka filma, zarobljena negde na potezu od osamdesetineke do devedesetineke, u furizonom tehnu i hausu koju možda najbolje sublimira potisnuto emitovanje Lil Louisove French Kiss, koju bi neki drugi reditelj izvukao u prvi plan da nam "sve objasni", a Noe je emituje u drugoj prostoriji i kroz buku raspada sistema pušta da je prepozna ko je prepozna. Muzika obezbeđuje vožnju rolerkosterom čiji kraj otrgnuto visi u vazduhu i vi, izbezumljeni životom ili smrću, jurite ka njemu. U ekstazi.
Dve godine je ovo čekalo na mene.
SELEKTAH: 10/10
U filmu postoji dosta ambivalentna aluzija da je priča bazirana na istinitom događaju, i ovo je bio prvi put od kada gledam filmove da sam poželeo da je tako nešto istina, i da kao informacija doprinosi ugođaju i dejstvu ovog filma.
A film se, za slučaj da ne znate, bavi jednom francuskom plesnom trupom koja se sprema za odlazak u Ameriku i tim povodom, nakon tri dana proba, pravi žurku u jednoj školi. U nekom trenutku shvataju da je neko sipao LSD u činiju sa sangrijom i da su svi oni izloženi njenom halucinogenom dejstvu. Uključujući i sedmogodišnjeg sina jedne od plesačica. Koga ova zatvara u neko "domarsku" prostoriju da bi ga zaštitila...
LIFE IS A COLLECTIVE IMPOSSIBILITY. U prepoznatljivo-pompeznom fazonu, Gaspar Noe ispisuje ovaj grafit preko celog ekrana.
Dok nas pri kraju filma sačekuje ispis:
DEATH IS AN EXTRAORDINARY EXPERIENCE.
Noe kaže, u jednom intervjuu, da ove poruke nisu njegov stav, već da one više (us)postavljaju atomosferu filma.
Ali, kao da je ovo trenutak kada treba da počnemo da verujemo autorima(?).
Ove dve izjave oivičuju film, koji je dionizijska ekstaza koja sve ubrzanije galopira ka provaliji. Climax je, lako moguće, i metafora života.
Jer počinje naivnim i nevinim testemonijalima svih plesača, koji "u kameru" govore šta očekuju od buduće turneje, života ili sebe. To je detinjstvo. Zatim imamo superiornu desetominutnu scenu u kojoj iz neke vrste spontane improvizacije ulazimo u vrlo koreografisanu tačku čija izvedba oduzima dah, čak i nama "nepoštovateljima" modernog plesa. To je život. Uhodavanje u rutinu. Nakon toga stvari se lagano otimaju kontroli, kočnice popuštaju, vizije se distorziraju i inicijalna magija novog i neočekivanog biva progutana ekstazom iz koje potom kreću da kuljaju najzakopaniji impulsi svih učesnika. Bes i nasilje neretko se sureću na svakom koraku. To je život. Uhodavanje u stvarni život. Nakon toga neke zatiče smrt. Kao neverovatno, neplanirano iskustvo. Nemilosrdno.
Climax je trijumf samouverenog autora koji superiorno vlada svojim stilom, svojom suštinom i onim što ga zanima, čak i u slučaju kada, naoko, deluje da je ponuđeno vrlo tanko (naročito u pogledu radnje). Gaspar Noe je verovatno najautorskiji živi filmski autor, neko ko svoje autorstvo prkosno gura u lice gledaocu, razočaran samo ako bude oberučke prihvaćen. Climax je film koji prikazuje jedno, a bavi se nečim sasvim drugim. Climax nije kritika društva (bože sačuvaj, pu-pu-pu... da bi ovaj tako nešto i probao). Climax je isečak civilizacije, zapravo više ljudi kao skupine individua na gomili. On je bez poente, ali sa posledicama. Climax je konfrontacija sa fantazijom, "ultimativnom slobodom", dohodavanje do ivice.
Saundtrak je apsolutno čudesan i muzika praktično ne staje od početka filma, zarobljena negde na potezu od osamdesetineke do devedesetineke, u furizonom tehnu i hausu koju možda najbolje sublimira potisnuto emitovanje Lil Louisove French Kiss, koju bi neki drugi reditelj izvukao u prvi plan da nam "sve objasni", a Noe je emituje u drugoj prostoriji i kroz buku raspada sistema pušta da je prepozna ko je prepozna. Muzika obezbeđuje vožnju rolerkosterom čiji kraj otrgnuto visi u vazduhu i vi, izbezumljeni životom ili smrću, jurite ka njemu. U ekstazi.
Dve godine je ovo čekalo na mene.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment