J'ACCUSE (aka AN OFFICER AND A SPY)

"Nagrada žirija" u Veneciji prošle godine ili kako je Roman Polanski postao "francuski Šotra"

Poslednji film osamstogodišnjeg Romana Polanskog bavi se slučajem koji je iskovao jednu od najčuvenijih (francuskih) fraza- "J'accuse", kojom je Emile Zola prozvao francusku vladu i armiju zbog šokantne diskriminacije francuskog oficira, jevrejskog porekla, koji je nepravedno optužen za izdaju. Ova tema svakako je pametan izbor za reditelja koga dobar deo sveta, a naročito onaj nadahnut #meToo pokretom, progoni zbog greha mladosti, ali i neobičan, ako se uzme u obzir, da se u ovom filmu francuska vlada, pa i sama država i njen narod, prozivaju za pozamašan i institucionalizovan anti-semitizam, neobičan u kontekstu da je Polanskom baš Francuska pružila višedecenijski azil i prostor i sredstva za umetnički rad.

Krajem XIX veka Alfred Dreyfus optužen je za izdaju i šurovanje s "Nemcima" istragom francuske tajne službe. Nakon ražalovanja i optužbe osuđen je na doživotnu robiju na udaljenom, da nije u zatvoru delovalo bi rajskom, "Đavoljem ostrvu" koje se nalazi u Altantskom okeanu negde u visini Brazila. Na operativno čelo francuske tajne službe, umesto pukovnika obolelog od sifilisa, dolazi pukovnik Georges Picquart (Jean Dujardin), kod koga je pomenuti Dreyfus diplomirao. Međutim, već na samom početku filma Polanski nam stavlja do znanja da Picquart koji će kasnije rizikovati i karijeru i život u borbi za pravdu za Dreyfusa nije nikakav filosemita, već "samo" hladni i nepokolebljivi pobornik principa o čuvenoj francuskoj "jednakosti". Film u najvećem delu predstavlja hronologiju procesa koji je trajao nekoliko godina tokom koga je Picquart pronikao u pozadinu slučaja koji je smešten Dreyfusu, a zatim posledica koje je trpeo zbog toga, samo da bi uz pomoć Zole i uticajnih prijatelja uspeo da se izbori za koliko-toliko nenamešten sudski proces tokom koga je "Francuska" tražila načina da opere obraz, a da ne prizna da ga je ispraljala. Sam kraj filma veoma je hladan i iz njega se da iščitati naličje njegove naizgled romantizovane, "tipično franucske", borbe za principe koje je njima njihova revolucija dala.

Međutim, najveći problem J'accuse je što izgleda kao da ga je napravio Šotra sa pristojnijim budžetom od onoga sa kojim inače radi. Snimljen je, očigledno, nekom super digitalnom tehnikom koja je sve izoštrila podjednako i kreirala neki utisak teve filma ili britanske drame u kojoj je glavni junak Poirot (onaj pre Malkovicha) ili neko od služinčadi Downtona, i sem raskošne uvodne scene javnog ražalovanja, u filmu koji mahom tavori po ubuđalim kancelarijama ili sudskim prostorijama nema drugih scena koje vizuelno impresioniraju. Međutim, Polanski, koji je poslednjijih godina silom prilika filmovao nekoliko pozorišnih predstava ili radnju svojih filmova sveo na snimljeni teatar s par likova, ovde nije naročito razradio likove niti ih nadahnuo naročitom dramskošću. Autentičnost koju oni donose uglavnom potiče od autentičnosti fizičkog izgleda glumaca (tri kompromitovana generala, naročito), dok sam Picquart tj Dujardin deluje skoro karikaturalno i pamfletno u svom discplinovanom ophođenju sa situacijom. Većina scena je dijaloška i režirana u statičnom i staromodnom stilu kostimiranih filmova osamdesetih, deluje drveno i ne nosi žar procesa kojim se junaci bave.

Ipak, snaga priče (a možda je tu skrivena čar režije Polanskog) uspeva da vas tera da, iako pretpostavljate ishod, gledate kako će do njega doći, jer je Polanski potragu za pravdom uspeo da pretvori u nešto za čim skoro intuitivno čeznemo, i zadovoljenje iste je nešto što poput hrane u gladan želudac treba da stigne s krajem filma. Ali, s druge strane, i desetine teve filmova i drama poseže baš za tim sredstvima kada filmuje i ekranizuje istorijske događaje od manje ili veće društvene važnosti.

SELEKTAH: 6/10