Mafija za romantične tinejdžere
La Paranza Dei Bambini, ili Piranhas kako je njegovo internacionalno ime, ušao je u moj život kao posledica interesovanja za sve autore upletene u nastanak TV serije ZeroZeroZero (o kojoj uskoro na Before/After). Originalni naziv je daleko bolji i više odgovara poetičnoj tragediji koju je Roberto Saviano (pisac romana po kome je film nastao) želeo da kreira, barem sudeći po ovom filmu u kome participira i kao ko-scenarista. "La paranza" znači "banda" u slengu, ali primarno značenje se odnosi na ribarske čamce koji lampom privlače ribe, pre nego što ih uhvate, pa je bukvalni naziv filma "svetlo koje privlači decu u smrt" ili "smrtonosno svetlo koje privlači decu", i sada sam vam već previše ispojlovao.
La Paranza Dei Bambini vrlo romantično uzima u obzir naivnost i idealizam napuljskih tinejdžera koji pokušavaju da se izbore za svoje, kratkotrajno mesto, u mafijaški uređenom životu svoga kraja. Tu su, za nas posmatrače, vrlo neobična sentimentalna sećanja na stare bosove koji nisu otimali pare od "poštenog sveta" i koji su "vraćali" zajednici deo svojih "prihoda", dok kraj u kome žive Nicola i dečaci njegove ulice sada okupiraju neki tipovi koji i ne žive tu. Kada policija pohapsi ekipu koja trenutno vlada, Nicola se angažuje sa unukom starog bosa i preuzima vlast u kraju, želeći da vrati stari sjaj mafijaškoj ekipi, ali danak neiskustvu i vreli žar mladosti ubrzo donose neželjene reperkusije.
Kako nisam čitao roman, mogu samo da pretpostavim da je reditelj Claudio Giovannesi bio pod snažnom presijom Saviana da ispoštuje namere romana i da je zaista neočekivana čednost junaka, neuprljana naročitim glupiranjem i bivisbathedstvom kao u (filmu) Gomorra više išla ka stilizaciji La Paranza... kao neke moderne, italijanske verzije West Side Story, minus ljubavna priča. Dosta vremena je posvećeno njihovim predvidljivim tinejdžerskim ponašanjima- opsesijom konzumerizmom, prvim ljubavima, sitnim ložnjavama, zanesenošću osećajem da mogu i umeju da vladaju novim carstvom...
Sa visokim standardima koje su postavili i film i serija Gomorra u pogledu autentičnosti, La Paranza... ni ne pretenduje da im parira, koliko želi da malčice ublaži stvar i, sad mi pada na pamet!, zaizgleda (od glagola "zaizgledati", vidi "zaličiti") kao nežna, stilizovana i emotivna verzija L'Amica Geniale, koja nije zainteresovana za nasilje i surovost koji su postali trejdmark modernog italijanskog tretmana mafije, već za srca i snove onih koji u tom svetu pokušavaju da prežive, makar na kratko. U tom smislu La Paranza... nudi zanimljivo, iako možda ne preterano originalno, viđenje stvari, ali u našim srcima uspeva da ispiše ono arhetipsko "Once upon a time..." koje će ovim mukicama, makar zbog velikih snova koje su snivali, da obezbedi malešno mesto u legendi.
SELEKTAH: 7plusplus/10
La Paranza Dei Bambini, ili Piranhas kako je njegovo internacionalno ime, ušao je u moj život kao posledica interesovanja za sve autore upletene u nastanak TV serije ZeroZeroZero (o kojoj uskoro na Before/After). Originalni naziv je daleko bolji i više odgovara poetičnoj tragediji koju je Roberto Saviano (pisac romana po kome je film nastao) želeo da kreira, barem sudeći po ovom filmu u kome participira i kao ko-scenarista. "La paranza" znači "banda" u slengu, ali primarno značenje se odnosi na ribarske čamce koji lampom privlače ribe, pre nego što ih uhvate, pa je bukvalni naziv filma "svetlo koje privlači decu u smrt" ili "smrtonosno svetlo koje privlači decu", i sada sam vam već previše ispojlovao.
La Paranza Dei Bambini vrlo romantično uzima u obzir naivnost i idealizam napuljskih tinejdžera koji pokušavaju da se izbore za svoje, kratkotrajno mesto, u mafijaški uređenom životu svoga kraja. Tu su, za nas posmatrače, vrlo neobična sentimentalna sećanja na stare bosove koji nisu otimali pare od "poštenog sveta" i koji su "vraćali" zajednici deo svojih "prihoda", dok kraj u kome žive Nicola i dečaci njegove ulice sada okupiraju neki tipovi koji i ne žive tu. Kada policija pohapsi ekipu koja trenutno vlada, Nicola se angažuje sa unukom starog bosa i preuzima vlast u kraju, želeći da vrati stari sjaj mafijaškoj ekipi, ali danak neiskustvu i vreli žar mladosti ubrzo donose neželjene reperkusije.
Kako nisam čitao roman, mogu samo da pretpostavim da je reditelj Claudio Giovannesi bio pod snažnom presijom Saviana da ispoštuje namere romana i da je zaista neočekivana čednost junaka, neuprljana naročitim glupiranjem i bivisbathedstvom kao u (filmu) Gomorra više išla ka stilizaciji La Paranza... kao neke moderne, italijanske verzije West Side Story, minus ljubavna priča. Dosta vremena je posvećeno njihovim predvidljivim tinejdžerskim ponašanjima- opsesijom konzumerizmom, prvim ljubavima, sitnim ložnjavama, zanesenošću osećajem da mogu i umeju da vladaju novim carstvom...
Sa visokim standardima koje su postavili i film i serija Gomorra u pogledu autentičnosti, La Paranza... ni ne pretenduje da im parira, koliko želi da malčice ublaži stvar i, sad mi pada na pamet!, zaizgleda (od glagola "zaizgledati", vidi "zaličiti") kao nežna, stilizovana i emotivna verzija L'Amica Geniale, koja nije zainteresovana za nasilje i surovost koji su postali trejdmark modernog italijanskog tretmana mafije, već za srca i snove onih koji u tom svetu pokušavaju da prežive, makar na kratko. U tom smislu La Paranza... nudi zanimljivo, iako možda ne preterano originalno, viđenje stvari, ali u našim srcima uspeva da ispiše ono arhetipsko "Once upon a time..." koje će ovim mukicama, makar zbog velikih snova koje su snivali, da obezbedi malešno mesto u legendi.
SELEKTAH: 7plusplus/10
No comments:
Post a Comment