LEONERA (aka LION'S DEN)

Pablo Tropero je argentinski reditelj i scenarista koji već dvadeset godina ima značajno prisustvo na nagrađivanom delu terena festivalskog filma, sa nagradama na svim viđenijim evropskim festivalima. U moj život je ušao kao jedan od ko-autora ZeroZeroZero, iako neki njegovi filmovi već godinama čekaju da ih pogledam i mimo toga.

Prva i najveća vrednost Leonera, dakle, prvog Pablovog filma koji sam odgledao, jeste autentičnost. To je ono što vas u nekom trenutku zgrabi i uprkos dramski anemičnoj priči drži zainteresovanim do kraja filma.

Iako film počinje veoma neobično, scenom ubistva koja se vrlo sporo razmotava i rezultira vrlo bizarnim ishodom- mlada žena optužena je za ubistvo svog (muškog) ljubavnika i ranjavanje njegovog (muškog) ljubavnika, a koji je sa njima živeo već neko vreme. I dok još sve miriše i obećava bizaran triler, otkrivamo da je žena trudna, a potom je vidimo u delu zatvora u Buenos Airesu koji je namenjen baš takvim slučajevima- trudnim ženama i majkama koje su se porodile dok su u zatvoru. Prema argentinskim zakonima tako rođena deca mogu da ostanu sa majkama do četvrtog rođendana, nakon čega odlaze ili kod rodbine ili na usvajanje, ako majke nisu odslužile svoju kaznu.

I od tog trenutka, kada Julia ušeta u zatvor, Leonera pleni sirovom autentičnošću samog setinga, žena koje tu već borave, njihove uhodane rutine, zdravih i nezdravih navika. I dok sudski proces i zatvorski boravak, koji ima neke neobične anomalije barem za nas nagledane anglosaksonskih procesa, mahom služe da pokažu protok meseci i godina, mi sve više uviđamo koliko su ta deca sav smisao tih majki, za koje se one kao lavice bore, i građenje tog osećaja u velikoj meri kumuje i objašnjava finale filma.

Tropero nije baš na najbolji način razrešio svoj pravi interes ovde i deluje da bizarno postavljeni zločin više daje na aromi samoj priči, nego što treba da budemo upućeni na njega, dok sa druge strane "angažovani" deo filma manjka nekom nezavisnijom pričom od zločina koji ga je inicirao i dramom koja će se razviti na samoj novopostavljenoj lokaciji. Kako sam zločin ostaje nerasvetljen do kraja, sa dve verzije priče, sve što učimo o Juliji nekako dolazi iz njenih zatvorskih dana i sve veće vezanosti za sina koji je tu rođen (a ta stvar izgleda kao da se trudna glumica stvarno tu porodila...) i nekako ne pomaže kreiranju naročito plastične junakinje, već više ostaje u domenu lika koji je kreiran da bude u funkciji socijalnog angažmana i sumnjivo humanih uslova u kojima egzistiraju tako specifični slučajevi.

Ipak, činjenica da je Tropero snimao u zatvoru sa bebama i decom mlađom od četiri godine, kao i da njegov film ima par vrlo autentičnih i autentično brutalnih prizora, traži da mu se oda poštovanje na vanserijskoj penetraciji u nemoguću realnost.

SELEKTAH: 6plusplus/10