Ptice koje ne polete. Na nemački način. I taj komentar nije samo metaforično sumiranje poslednjeg kadra.
Ne znam zašto sam pomislio da će ovo biti dobar film.
Zato što je na, "notorno narativ-fobnom", Berlinskom festivalu uzeo "Srebrnog medu"?! Ili zato što se bavi temom koja je toliko festivalska da bi bila još festivalskija samo u slučaju da je mala Benni bila ćerka neke mučene nemačke rediteljke i da je divljala po samim projekcionim i koktel dvoranama Berlinskog festivala.
Nemačka rediteljka Nora Fingscheidt imala je solidnu želju da svoju priču o maloj, divljoj i klinički neispitanoj Benni (impresivna Helena Zengel) ne tretira kao socijalnu dramu tj kao socijalni angažman, već kao priču koja bi kao Ikar želela da se vine u zapitne (od "zapitati") zone naše egzistencije i estetike. Benni je u njenom filmu prasak u realnosti čije posledice ljudi potom pokušavaju da hendluju i istrpe. I tu leži najveći problem ovog filma.
Nekakva ponuda objašnjenja zašto je devetogodišnja Benni jedno divlje dete koje se pre ili kasnije opire svakoj superviziji i postaje opasno po okolinu, naročito po svoje vršnjake, je vrlo konfuzna. Otprilike kao da je neko pokušao da preteranom pričom skrene pažnju sa toga da bi da nam ne kaže ništa. Pominju se neke traume u ranom detinjstvu, priča o tome da je detetu neko stavljao pelene na lice zbog čega sada niko ne sme da joj pipne lice, sem njene majke. Otac se ne pominje. Iako ima majku, deluje i očuha, i mlađeg brata i sestru, Benni ne živi s njima, jer njena majka (koja deluje da kuburi samo sa zaposlenjem, iako živi u vrlo pristojnom stanu) ne može da se nosi sa njom. U više navrata vidimo da Benni na aparatima slušaju srce i mozak, pominju se neki lekovi, dete je neprekidno po psiholozima i porodicama za usvajanje. Meni je bilo teško da poverujem da medicina, pa još njemačka!, ne može da savlada jedno devetogodišnje dete. Da ga ublaži i uspori da ne divlja i ne vitla nožem, da ne razbija glave drugoj deci pesnicama i činijama...
Jedan takav konfuzan slučaj potom je zarobljen među ljude koji njime pokušavaju da se nose iz najbolje namere, ali bez nekog vidljivog rešenja koje vi ili ja, mimo "stručnih" lekova i terapija, ne bi sami predložili. Otuda ne čudi što detetu nema pomoći.
Negde u drugoj polovini Nora priprema teren da je mala Benni zapravo divlja sova, inače, ptica kojom je fascinirana, "divlje biće" koje se za razliku od Ničijeg deteta Vuka Ršumovića ne da pripitomiti i pripada divljini, samo što niko ne zna kako da je istoj prepusti. I na tom planu kreće finalni stropoštaj ovog filma, koji mi je, moram da priznam, do tada već i dobrano dosadio skoro stoprocentnom repetativnošću dramskih ishoda i scenskih postavi istih. O čemu je Norin film- o nesputanom duhu, da li je on metafora ili banalna demonstracija toga, da li je društvo bilo nemoćno ili nedovoljno zainteresovano, da li je Benni samo želela da joj se pokaže ljubav, i umela je da je primi i prosledi, ali samo je preostalih 23 sata i 50 minuta u danu bila nerazumna i nerazumno uporna u tome?
Da li je nesrećno naslovljeni System Crasher tragedija, drama ili komedija, jer ton priče se menja neprekidno? Više bih voleo da vidim šta bi braća Dardenne s ovim uradila, jer njihovi filmovi obično imaju jasan početak i jasan kraj, i između toga oni su jasno posvećeni priči. Ovde deluje da se Nora plašila da će svi ti aspekti da ubanale njenu priču, pa ju je rastrgla razvlčeći je u svim mogućim pravcima. Da, rastrgla. Baš sam to dobro rekao.
Možda će Gazda Mario ponuditi neko stručnije objašnjenje.
SELEKTAH: 3/10
Ne znam zašto sam pomislio da će ovo biti dobar film.
Zato što je na, "notorno narativ-fobnom", Berlinskom festivalu uzeo "Srebrnog medu"?! Ili zato što se bavi temom koja je toliko festivalska da bi bila još festivalskija samo u slučaju da je mala Benni bila ćerka neke mučene nemačke rediteljke i da je divljala po samim projekcionim i koktel dvoranama Berlinskog festivala.
Nemačka rediteljka Nora Fingscheidt imala je solidnu želju da svoju priču o maloj, divljoj i klinički neispitanoj Benni (impresivna Helena Zengel) ne tretira kao socijalnu dramu tj kao socijalni angažman, već kao priču koja bi kao Ikar želela da se vine u zapitne (od "zapitati") zone naše egzistencije i estetike. Benni je u njenom filmu prasak u realnosti čije posledice ljudi potom pokušavaju da hendluju i istrpe. I tu leži najveći problem ovog filma.
Nekakva ponuda objašnjenja zašto je devetogodišnja Benni jedno divlje dete koje se pre ili kasnije opire svakoj superviziji i postaje opasno po okolinu, naročito po svoje vršnjake, je vrlo konfuzna. Otprilike kao da je neko pokušao da preteranom pričom skrene pažnju sa toga da bi da nam ne kaže ništa. Pominju se neke traume u ranom detinjstvu, priča o tome da je detetu neko stavljao pelene na lice zbog čega sada niko ne sme da joj pipne lice, sem njene majke. Otac se ne pominje. Iako ima majku, deluje i očuha, i mlađeg brata i sestru, Benni ne živi s njima, jer njena majka (koja deluje da kuburi samo sa zaposlenjem, iako živi u vrlo pristojnom stanu) ne može da se nosi sa njom. U više navrata vidimo da Benni na aparatima slušaju srce i mozak, pominju se neki lekovi, dete je neprekidno po psiholozima i porodicama za usvajanje. Meni je bilo teško da poverujem da medicina, pa još njemačka!, ne može da savlada jedno devetogodišnje dete. Da ga ublaži i uspori da ne divlja i ne vitla nožem, da ne razbija glave drugoj deci pesnicama i činijama...
Jedan takav konfuzan slučaj potom je zarobljen među ljude koji njime pokušavaju da se nose iz najbolje namere, ali bez nekog vidljivog rešenja koje vi ili ja, mimo "stručnih" lekova i terapija, ne bi sami predložili. Otuda ne čudi što detetu nema pomoći.
Negde u drugoj polovini Nora priprema teren da je mala Benni zapravo divlja sova, inače, ptica kojom je fascinirana, "divlje biće" koje se za razliku od Ničijeg deteta Vuka Ršumovića ne da pripitomiti i pripada divljini, samo što niko ne zna kako da je istoj prepusti. I na tom planu kreće finalni stropoštaj ovog filma, koji mi je, moram da priznam, do tada već i dobrano dosadio skoro stoprocentnom repetativnošću dramskih ishoda i scenskih postavi istih. O čemu je Norin film- o nesputanom duhu, da li je on metafora ili banalna demonstracija toga, da li je društvo bilo nemoćno ili nedovoljno zainteresovano, da li je Benni samo želela da joj se pokaže ljubav, i umela je da je primi i prosledi, ali samo je preostalih 23 sata i 50 minuta u danu bila nerazumna i nerazumno uporna u tome?
Da li je nesrećno naslovljeni System Crasher tragedija, drama ili komedija, jer ton priče se menja neprekidno? Više bih voleo da vidim šta bi braća Dardenne s ovim uradila, jer njihovi filmovi obično imaju jasan početak i jasan kraj, i između toga oni su jasno posvećeni priči. Ovde deluje da se Nora plašila da će svi ti aspekti da ubanale njenu priču, pa ju je rastrgla razvlčeći je u svim mogućim pravcima. Da, rastrgla. Baš sam to dobro rekao.
Možda će Gazda Mario ponuditi neko stručnije objašnjenje.
SELEKTAH: 3/10
No comments:
Post a Comment