Kolaju razne priče o tome kada je Terrence Malick zapravo planirao da realizuje ovaj projekat o odnosu čoveka i prirode- još sedamdesetih, ili 2003, ali svakako najporaznija od njih jeste da je ovo (ovo!) film koji je oduvek želeo da snimi.
Voyage Of Time: Life's Journey je takvo rediteljsko šmiranje da pojedinim studentima režije na FDU-u, ekstremne arthaus orijentacije, treba oprostiti makar jedan rad koji su prineli za diplomiranje.
Voyage Of Time, ukratko, izgleda kao početak Tree Of Life, razvučen na sat i po trajanja, lišen koncepta koji je tamo gradio raskošnu istoriju života ka jednom posebnom ljudskom trenutku, granajući drvo života ka jednoj jedinoj grančici, koja je možda, a možda ne, metafora svih naših života i htenja.
Terrence Malick film potpisuje i kao scenarista i kao reditelj. Pretpostavljam da ovo prvo uključuje pisanje pseudo poezije/metafičkog mambodžamba koji Cate Blanchet recituje, verovatno dirnuta pristojnim honorarom, upinjući se da kroz trećerazredne pesničke floskule poveže planetu i nas, tako što neprekidno insistira da je planeta "mama", a mi njena "deca" koja nesnađeno traže smisao i ulogu u "maminom" tj svom životu. Ako ste mother! Darrena Aronofskog doživeli kao rasno izdanje dramatizovane metafizike, onda će vas Malickovo ostvarenje "zakucati svojom vizuelnom poezijom".
Sam film sastoji se iz snimaka prirode kakve je David Attenborough doktorirao, a National Geographic ne prestaje da eksploatiše. Najveći deo tih snimaka je nesporno lep, ali to su najopštija opšta mesta koja dočaravaju magičnu prirodu- od koralja, preko neobičnih morskih stvorenja do vulkana, gejzira i sličnih lokacija. U sve to Malick je umiksovao prizore bazirane na bednom CGI-u koji prikazuju prve oblike života i to izgleda uvredljivije nego neremasterizovana verzija Šetnje sa dinosaurusima. Film kao prati nekakvu hronologiju, od Velikog praska do današnjih dana, i dok prve milijarde godina protiču sporo, skok od čimpanzi do naseljenih gradova je u tri kadra, i deluje kao da se Malick smorio ili nije imao više para da zida šestosatno izdanje svog filma. No, starom paripu ni to nije bilo dovoljno "filozofiranja", nego je ove sinemaskopske kadrove presecao 4:3 reportažnim snimcima raznoraznih dešavanja širom sveta, od neobičnih karnevalskih orgija s ubijanjem bizona, preko religioznih ceremonija, prizora običnog života u Kambodži (ili nekoj takvoj lokaciji). Čikam vas da uhvatite smisao mimo onog plitkog da Malick moćnoj prirodi kontrastira nemoćnog čoveka i njegovu bedno izgledajuću civilizaciju.
Očekivao sam da Voyage Of Time bude skrinsejver koji oduzima dah, ali nisam ni to dobio.
Na kraju, ostavljeni smo s naslovom. Life's Journey lepo zvuči i možda je trebalo da bude jedino ime filma. Međutim, zar nije vreme veštačka kategorija, nešto što samo u sistemu ljudi ima smisla i verifikaciju? Kako onda vreme putuje, a naročito kako putuje tako dugo i besmisleno pre nastanka onih koji su mu dali smisao? Voyage Of Time lepo zvuči, ali ništa ne znači, jer vreme je postojalo i pre Velikog praska, podjednako besmisleno, kao što je i u milijardama godina nakon njega. Ali za prirodu, minus nas, "journey" je zapravo i dalje tapkanje u mestu, vreme koje stoji i ne računa se, zar ne? Pitam Malicka, a ne vas.
Zaista je uznemirujuće da jedan reditelj sa tako nabudženim renomeom može da bilo kome, sem rođacima okupljenim za "dedin devedeseti rođendan", ponudi ovako nešto kao umetničko ostvarenje vredno bilo čije konzumacije.
SELEKTAH: 1/10
fridome, slabo se drogiraš
ReplyDeletetužno je ako na ovo trošiš istu.
Delete„...i dok prve milijarde godina protiču sporo, skok od čimpanzi do naseljenih gradova je u tri kadra, i deluje kao da se Malick smorio ili nije imao više para da zida šestosatno izdanje svog filma...“
ReplyDeleteNa ovom mestu ću da branim Terensa Malika, Malika na govno Nalika: on time ilustruje kako geološki protok vremena (minus čovek) treba da izgleda naspram tzv. istorijskom protoku vremena (a čovekom kao /jedinim/ svedokom). „Ljudski deo Zemljine istorije je samo delić.“ Igra staklenih perli ali na filmu sa specijalnim efektima. To je bio njegov kapric – da prikaže KOLOSALAN protok vremena. Sebi za dušu.
Jeste da to mnogima može da izgleda kao folirantska maratonska predstava na BITEF-u (gde se gledaju samo gole sise i pičke /i kurčevi/), a izbor snimaka iz predhumane Zemljine faze jeste proizvoljan (a kakav bi bio), proizvoljan isto onoliko koliko je i izbor isečaka o Titu iz Filmskih Novosti bio proizvoljan u filmu „Tito i ja“. (Ha!) Film jeste „sebi u bradu“ a s tolikim trajanjem pravi je izazov, ko nije u fazonu „daj mi protok vremena a ne kao kod Hičkoka da isečeš dosadne delove“, ko je uvek „volija“ Zvezdu i pajkićevski žanrovski film, njemu ovo glupo.