Film kakav bih želeo (bismo želeli?) da ovih dana pravi Pedro Almodovar, donekle namenjen i fanovima serije L'amica geniale
Karim Ainouz je stari znanac Kanskog i Berlinskog festivala i skoro svi njegovi filmovi su prikazani tamo, ali tek je ovaj poslednji, u Kanu, dobio prestižnu "Un certain regard" nagradu. Ne znam kakva je bila konkurencija i ne znam koliko je to zasluženo, ali verujem da ćete se i vi pitati čime "baš" je to zaslužio ovaj setno-staromodni film.
A Vida Invisivel, smešten u Rio krajem pedesetih godina prošlog veka, je "diplomska melodrama" koja štiklira sve ključne melodramske momente, ima priču razapetu decenijama i uprkos svojim očiglednim feminističkim agitatorskim momentima, ipak, najviše žacka "starim" dobrim bavljenjem žalom za izgubljenom mladošću, nerealizovanom ljubavlju, prolaznošću života, banalnošću njegovih smicalica i ogromnih tragedija koje to ostavlja za sobom.
Junakinje ovog filma su dve sestre- Guida (skraćeno od Ana-Marguida) i (mislim ne slučajno nazvana) Euridika. Njih dve pupe na ivici svojih dvadesetih u skormno dočaranom Riju prvih godina pedesetih. Guida je prodornija, avanturističkija i zabavlja se sa grčkim mornarom Iorgosom, a Euridika je povučenija, poslušnija, pijanistkinja koja mašta da bude primljena na konzervatorijum u Beču. Nakon jedne noći u lumperaju, Guida odlučuje da sa Iorgosom otplovi u Grčku, a sestri, u sećanje, ostavlja jednu od dve minuđuše pokojne bake, na stepenicama kao obećanje da će se vratiti. Tu počinje paralalena priča o dva života, i jednom nevidljivom između njih, unutar koga je svaka sestra imala svoj gorkoslatki život, oba isprepletana željom i nadom da će se ponovo sresti. I tu ja više ne smem da vam pričam da vam ne bih pokvario uživanje u ovoj dramskoj plovidbi.
Ainouz stvari tretira realistično-naturalistički u detaljima i žanr-scenama ondašnjeg života sa uznemirujućim prizorima porođaja, života siromašnih, ali i vanserijski dočaranim insertima iz noćnog života tih ljudi. Ainouz pravi kolaž s grubim vremenskim prelazima, ponekad nam ne ostavljajući vremena da se priberemo i shvatimo da su godine prošle, dočaravajući nam kroz par scena šta je u toj fazi pojedinačnih života bilo bitno. Guida i Euridika su zahvalne junakinje, pune različitih ženskih naboja, neukrotive na neobične načine. Nadam se da me neće streljati zbog upotrebe nekih prideva.
Veću prvoj sceni Ainouz skicira temu svog filma- dve sestre su u šumi, a onda Guida pojuri dalje, a Euridika ostane i izgubi se, besna na Guidu. U neku ruku, Euridika, kao "žena koja čeka da bude spasena", provodi ključne godine svog života u nadi da će se Guida vratiti i spasiti je i jedna potresna scena njenog klavirskog nastupa najbolje dočarava "taj nevidljivi život, koji se nije desio".
Iako feminizam teče prirodno i spontano, ne mogu, a da ne konstatujem kako u ovom filmu prolaze tri ključna muškarca njihovih života: Guidin Iorgos ju je napustio trudnu, Euridikin Antenor nikada nije imao razumevanja za njen talenat i karijeru, dok je najgori od svih, njihov otac, koji ih je zapravo razdvojio i verovatno bio razlog prerane smrt njihove majke. Ali, sve to može se protumačiti i kao baš tako nabaždareni melodramski mlin ove priče.
Ne znam koliki ste fan Almodavara, ali tok ove priče, njegove junakinje, ponekad tragikomični ishodi njegovih života, deluju kao tip priče koje je Almodavar preferirao u periodu oko filma Sve o mojoj majci, i prilično sam siguran da bismo u nekom rimejku A Vida Invisivel, sa nešto malo više humora, dobili još jedan njegov masterpis. No i sa Ainouzom ćete uživati u jednom od onih filmova kakvi se više ne prave ovako. Čime sam samo delimično odgovorio na pitanje čime "baš" je ovaj film zaslužio Kansko priznanje.
SELEKTAH: 8minus/10
Karim Ainouz je stari znanac Kanskog i Berlinskog festivala i skoro svi njegovi filmovi su prikazani tamo, ali tek je ovaj poslednji, u Kanu, dobio prestižnu "Un certain regard" nagradu. Ne znam kakva je bila konkurencija i ne znam koliko je to zasluženo, ali verujem da ćete se i vi pitati čime "baš" je to zaslužio ovaj setno-staromodni film.
A Vida Invisivel, smešten u Rio krajem pedesetih godina prošlog veka, je "diplomska melodrama" koja štiklira sve ključne melodramske momente, ima priču razapetu decenijama i uprkos svojim očiglednim feminističkim agitatorskim momentima, ipak, najviše žacka "starim" dobrim bavljenjem žalom za izgubljenom mladošću, nerealizovanom ljubavlju, prolaznošću života, banalnošću njegovih smicalica i ogromnih tragedija koje to ostavlja za sobom.
Junakinje ovog filma su dve sestre- Guida (skraćeno od Ana-Marguida) i (mislim ne slučajno nazvana) Euridika. Njih dve pupe na ivici svojih dvadesetih u skormno dočaranom Riju prvih godina pedesetih. Guida je prodornija, avanturističkija i zabavlja se sa grčkim mornarom Iorgosom, a Euridika je povučenija, poslušnija, pijanistkinja koja mašta da bude primljena na konzervatorijum u Beču. Nakon jedne noći u lumperaju, Guida odlučuje da sa Iorgosom otplovi u Grčku, a sestri, u sećanje, ostavlja jednu od dve minuđuše pokojne bake, na stepenicama kao obećanje da će se vratiti. Tu počinje paralalena priča o dva života, i jednom nevidljivom između njih, unutar koga je svaka sestra imala svoj gorkoslatki život, oba isprepletana željom i nadom da će se ponovo sresti. I tu ja više ne smem da vam pričam da vam ne bih pokvario uživanje u ovoj dramskoj plovidbi.
Ainouz stvari tretira realistično-naturalistički u detaljima i žanr-scenama ondašnjeg života sa uznemirujućim prizorima porođaja, života siromašnih, ali i vanserijski dočaranim insertima iz noćnog života tih ljudi. Ainouz pravi kolaž s grubim vremenskim prelazima, ponekad nam ne ostavljajući vremena da se priberemo i shvatimo da su godine prošle, dočaravajući nam kroz par scena šta je u toj fazi pojedinačnih života bilo bitno. Guida i Euridika su zahvalne junakinje, pune različitih ženskih naboja, neukrotive na neobične načine. Nadam se da me neće streljati zbog upotrebe nekih prideva.
Veću prvoj sceni Ainouz skicira temu svog filma- dve sestre su u šumi, a onda Guida pojuri dalje, a Euridika ostane i izgubi se, besna na Guidu. U neku ruku, Euridika, kao "žena koja čeka da bude spasena", provodi ključne godine svog života u nadi da će se Guida vratiti i spasiti je i jedna potresna scena njenog klavirskog nastupa najbolje dočarava "taj nevidljivi život, koji se nije desio".
Iako feminizam teče prirodno i spontano, ne mogu, a da ne konstatujem kako u ovom filmu prolaze tri ključna muškarca njihovih života: Guidin Iorgos ju je napustio trudnu, Euridikin Antenor nikada nije imao razumevanja za njen talenat i karijeru, dok je najgori od svih, njihov otac, koji ih je zapravo razdvojio i verovatno bio razlog prerane smrt njihove majke. Ali, sve to može se protumačiti i kao baš tako nabaždareni melodramski mlin ove priče.
Ne znam koliki ste fan Almodavara, ali tok ove priče, njegove junakinje, ponekad tragikomični ishodi njegovih života, deluju kao tip priče koje je Almodavar preferirao u periodu oko filma Sve o mojoj majci, i prilično sam siguran da bismo u nekom rimejku A Vida Invisivel, sa nešto malo više humora, dobili još jedan njegov masterpis. No i sa Ainouzom ćete uživati u jednom od onih filmova kakvi se više ne prave ovako. Čime sam samo delimično odgovorio na pitanje čime "baš" je ovaj film zaslužio Kansko priznanje.
SELEKTAH: 8minus/10
No comments:
Post a Comment