Dvadesetak minuta pre kraja ovog filma sam zaspao. Danas sam ga odgledao do kraja. Kakva glupa greška s moje strane.
"Vivarium" je, kaže Wikipedija, ograničeni prostor koji simulira određene uslove, a u svrhu eksperimenta ili posmatranja.
Kakva idiotska odluka Lorcana Finnegana i njegovog scenariste Garreta Shanley-a, da svoj film ovako traljavo i jednosmerno pokrste.
U ovom filmu slučajno zalutali Jesse Eisenberg (jer nema drugog objašnjenja odakle on u ovom filmu sem ako ne sledi svetle pute Dennisa Hoppera i Uda Kiera da glumi svuda gde mu je ponuđeno) igra (domara?) Toma koji po završetku nastave pokupi svoju devojku, učiteljicu Gemmu, nakon čega se oboje, potpuno neplanirano, upuste u obilazak potencijalnog doma u novom predgrađu Yonder, sa neobično izgledajućim agentom za prodaju. Ispostavi se da je odluka bila fatalna.
(...)
Tom i Gemma postaju zatočenici tog predgrađa, a na svu muku na ulici ispred kuće neko im ostavlja i bebu o kojoj moraju da brinu, a na svu muku beba raste neobično brzo i vrišti ako joj cerealije nisu servirane na vreme.
Nisam baš siguran koliko je ovo pravi film koji treba da pogledate tokom ovih dana karantinskog samo-zatočeništva, ali to svakako profiliše vizuru više nego što bi inače.
Međutim, Vivarium ima dva nepodnošljiva problema. Prvi je što i idejom i realizacijom izgleda kao nešto što bi bilo sadržaj prosečne epizode Twilight Zone (kojoj bi definitivno trebao novi treći čin!) ili nešto što bi posle mnogo dorade moglo da posluži kao epizoda Black Mirror. Dakle, "televizično" je svojom suštinom, a htelo bi da bude film. Malo je, a protegnuto na skoro sat i četrdeset minuta, gde skoro deset odlazi na nepodnošljivo vapajno umiranje jednog od junaka.
Druga stvar je problematična ako se prihvatite najočiglednije metafore- da je Vivarium cinična i psihodelična kritika predgrađa i života u njemu. Što bi bilo okej da je sve ovo neki film iskopan iz bunkera u kome čuči još od sredine pedesetih prošlog veka. Mislim da predgrađe čija osuda je kulminirala u umetničkim delima devedesetih, a koja su ga učinila skoro aušvicastom prokletom avlijom, zasluže ozbiljnu reviziju. I u prezentaciji i u tumačenju. Stvari prikaze u Vivariumu simplifikuju ga na kritiku koja njegove autore prikazuje kao (isto toliko) banalne i prazne.
Nevešt pokušaj da se od te pojednostavljene kritike pobegne fantastičnim obrtom, ne čini ni na planu radnje, ni na planu metafore, da se prenemo iz nagomilane ozlojeđenosti što smo ovo uopšte upriličili sebi. Vivarium je toliko ekstremizovao poziciju svojih junaka da su rezultati potencijalnog "eksperimenta" potpuno beskorisni za bilo kakva (umetnička) tumačenja. S druge strane, ako čitav život junaka služi tome da se "sistem koji ne može dugo da živi bez asistencije" održava u životu nekom vrstom kontinuiranog kloniranja, pet završnih minuta filma premalo je da kompenzuje davljenje u monotniji suburbije, pardon, vivarijuma.
SELEKTAH: 2minus/10
"Vivarium" je, kaže Wikipedija, ograničeni prostor koji simulira određene uslove, a u svrhu eksperimenta ili posmatranja.
Kakva idiotska odluka Lorcana Finnegana i njegovog scenariste Garreta Shanley-a, da svoj film ovako traljavo i jednosmerno pokrste.
U ovom filmu slučajno zalutali Jesse Eisenberg (jer nema drugog objašnjenja odakle on u ovom filmu sem ako ne sledi svetle pute Dennisa Hoppera i Uda Kiera da glumi svuda gde mu je ponuđeno) igra (domara?) Toma koji po završetku nastave pokupi svoju devojku, učiteljicu Gemmu, nakon čega se oboje, potpuno neplanirano, upuste u obilazak potencijalnog doma u novom predgrađu Yonder, sa neobično izgledajućim agentom za prodaju. Ispostavi se da je odluka bila fatalna.
(...)
Tom i Gemma postaju zatočenici tog predgrađa, a na svu muku na ulici ispred kuće neko im ostavlja i bebu o kojoj moraju da brinu, a na svu muku beba raste neobično brzo i vrišti ako joj cerealije nisu servirane na vreme.
Nisam baš siguran koliko je ovo pravi film koji treba da pogledate tokom ovih dana karantinskog samo-zatočeništva, ali to svakako profiliše vizuru više nego što bi inače.
Međutim, Vivarium ima dva nepodnošljiva problema. Prvi je što i idejom i realizacijom izgleda kao nešto što bi bilo sadržaj prosečne epizode Twilight Zone (kojoj bi definitivno trebao novi treći čin!) ili nešto što bi posle mnogo dorade moglo da posluži kao epizoda Black Mirror. Dakle, "televizično" je svojom suštinom, a htelo bi da bude film. Malo je, a protegnuto na skoro sat i četrdeset minuta, gde skoro deset odlazi na nepodnošljivo vapajno umiranje jednog od junaka.
Druga stvar je problematična ako se prihvatite najočiglednije metafore- da je Vivarium cinična i psihodelična kritika predgrađa i života u njemu. Što bi bilo okej da je sve ovo neki film iskopan iz bunkera u kome čuči još od sredine pedesetih prošlog veka. Mislim da predgrađe čija osuda je kulminirala u umetničkim delima devedesetih, a koja su ga učinila skoro aušvicastom prokletom avlijom, zasluže ozbiljnu reviziju. I u prezentaciji i u tumačenju. Stvari prikaze u Vivariumu simplifikuju ga na kritiku koja njegove autore prikazuje kao (isto toliko) banalne i prazne.
Nevešt pokušaj da se od te pojednostavljene kritike pobegne fantastičnim obrtom, ne čini ni na planu radnje, ni na planu metafore, da se prenemo iz nagomilane ozlojeđenosti što smo ovo uopšte upriličili sebi. Vivarium je toliko ekstremizovao poziciju svojih junaka da su rezultati potencijalnog "eksperimenta" potpuno beskorisni za bilo kakva (umetnička) tumačenja. S druge strane, ako čitav život junaka služi tome da se "sistem koji ne može dugo da živi bez asistencije" održava u životu nekom vrstom kontinuiranog kloniranja, pet završnih minuta filma premalo je da kompenzuje davljenje u monotniji suburbije, pardon, vivarijuma.
SELEKTAH: 2minus/10
No comments:
Post a Comment