Neko bi mogao da pomisli da komplementirajući ovom filmu zapravo laskam samom sebi, o, silly me!
Rediteljka izgleda, božemioprosti na ovim meNOTtoo biranim rečima, kao prototip site lezbijke.
I zove se Autumn De Wilde.
Scenaristkinja može da nas prevari da je njena devojka.
I zove se Eleanor Catton.
Onda njih dve naiđu na roman Jane Austen.
Mi, muškarci, uzimamo puške i ukopavamo se u rovove.
Kad ono...
Emma je verovatno najkonzervativniji film koji ćete pogledati ove godine. A svakako najkonzervativniji za koji je muziku pravila Isobel Waller-Bridge, sestra Pheobeina, koja je samoinicijativno reinventovala feminizam za mejnstrim i učinila ga lako pitkim i zabavnim štivom. Emma je neočekivano i neverovatno konzervativna. Emma je kao baka Fleabagina.
Primera radi, na Appleovoj plus televiziji imate seriju Dickinson, koja se bavi doživljajima Janeine preteče, Emily, koja je vrlo postmoderno apdejtovana za "tinejdž generaciju ovih dana", sve sa skoro avangardnom emancipovanošću mlade Emily i njenim žurkama na kojima svi vršnjaci ne znajući što čine uživaju u čarima opijuma, kao da je ekstazi. Pre toga je bio vrlo hvaljeni film Whita Stillmana, Love & Friendship, baziran baš na romanu naše Jane, koji je kao glavnu junakinju imao vrlo emancipovanu i feministički potkovanu Lady Susan Vernon. I to je ono što se nalazi samo u izlogu prodavnice kostimiranih ostvarenja, koja reinterpretiraju kostimiranu prošlost kao poligon na kome izmišljene, stvarne ili fantastične i bajkolike žene (setite se samo Game Of Thrones ekipe) stoje na braniku feminizma i odlučno poručuju muškarcima "no pasaran", a naročito ne kroz njihovu vaginu. Svi ti primeri pokazuju mladim ženama da je "sila" oduvek bila tu, samo je bila neiskorištena, i ukazuju im šta sve može da se desi, a šta može da se ne desi, ako svoj život poziciraju pasivno i vežu ga za sudbinu mansmansmansmansmansmansmansworlda.
I to su fantastične stvari!
I to su fantastične stvari, naročito kada im to nije sva poenta i kada se talenat autora ne iscrpljuje da bi nam preneo jedan pamflet, manje ili više ostvarive političke budućnosti.
I to su fantastične stvari kada su fantastična umetnost!
Jer ko još gleda Braveheart i tumači ga kao pobedu "muškarca" i kao pobedu "muškog principa" i kao "muški trijumf" i u "barjaku slobode" vidi samo penis koji se njiše?
Možda to neko vidi. Ali sumnjam da je Mel Gibson to pravio s tom namerom. A možda nije, jer se sve podrazumeva u njegovu korist, u mušku korist. Jer da je neka "brejvhartica" oslobodila Škote, makar i privremeno, mi ne bismo pričali o slobodi koju je pružila svom narodu, već o trijumfu feminizma, ženske inicijative, uzimanja stvari u ženske ruke.
Zar ne?
Baš kao što ja sada pričam.
Ali to je, rekao bih, trenutno stanje stvari, ove prelazne opcije iz mansmansmansmansmansmansmansworlda u nešto manje napadno i izbalansiranije. I mi smo svi žrtve tako realizovane gravitacije.
ZATO! još više čudi film kao Emma. Čudesni film kao Emma! Koji je, možda, po naivnosti i plemenitosti, po zabavnosti i lakoći, možda, ipak, unuka (sad bi već mogao da bude) Ang Leejevog Sense And Sensibility.
Emma nije za njene vršnjake, kladio bih se. Njima će ovo biti starodmodno, a njihovi neproživljeni životi neće uspeti da uživaju u komičnim i emotivnim detaljima priče. S druge strane, priča u Emmi deluje toliko "puta ispričano", baš na ovaj način, da će se oni iskusniji gledaoci pitati čemu gledaju još jedan ovakav film, "iako prijatan". Emma je, da počnem da mu laskam da laskam sebi, film za naočite gledaoce, za krem salona, za one koji intelektualno preferiraju kao poveterac, kao čarku, kao oskarvajldijadu, kao osmeh.
Emma je jedna pametna cura koja živi sa ocem koji neprekidno strepi od promaje. Njena sestra živi u drugom gradu, neki samonametnuti uštogljeni život tog doba koji davi sve oko nje. Emma ima prijatelje i prijateljice. Njen život je ogromna praznina ispunjena upeglanim rutinama, pogledima, uzdasima, stvarima iznetim i osetim (od osetiti) krišom. Fenomenalna Anya Taylor-Joy igra je kao pametnu ovčicu, da mi oproste feministkinje, praveći se kao Aska, pametnijom nego što jeste, jedino što ulog nije njena glava, već ljubavne sudbine ljudi oko nje. Naime, ona se trudi da svima po malo pomogne, da premosti osećanja, u isto vreme radareći (od radariti prema radar) signale i za sebe samu. I tu se njena osećanja i interesovanja motaju oko misteriozno odsutnog Franka Churchilla i "večito" prisutnog Mr Knightleya.
U svojoj suštini, ispod svih tih kostima, lepo istkanih reči i obilja kurotoazije, krije se najobičniji tinejdžerski film, sa tinejdžerkama zanetim osećanjima "od životne važnosti", sa šaputanjima, čak i sa "bully" momentima (jedan od najimpresivnijih momenata filma).
Emma na početku krene kao neki laki komad Dereka Jarmana, deluje da će osnovna postavka biti neki pseudo-teatar, jer muzika i mizanscen junaka zadeluju uigrano i nekakva izveštačenost proviri, ali to već posle par minuta nestane, kao blagi udar onog povetarca. De Wilde je kreirala jedan od najčudesnijih kostimiranih filmova u pogledu lakoće njegovog ritma, tona, kostima, scenografije i opšteg dojma. Ovo je film taman toliko "kostimiran" da bi samo jedan končić više sve srušio, ali sve deluje toliko lako i toliko je lepo! Boje engleskog imanja nikada nisu bile živopisnije i odisale prolećem iako se godišnja doba menjaju, sve je kao na akvarelima, ali diskretno.
I uprkos tome da je u Emma sve kako u jednom kostimiranom filmu treba da bude, i da nema trunke nikakvih postmoderni ili nepotrebnih propagandnih popevki, film je u okvirima tih krišova, diskrecija, manira pun života i emocija, svi junaci su stvarni, živi, dragi i dirljivi (svi glumci su maestralni, a među njima plejada novih i malo starih britanskih "komičarki"). Kada na kraju jedna "pametnica" Emma, bude naučena pameti od strane svog budućeg supruga, to niko ne može da posmatra kao da je još jednom jedan muškarac jednu goropad(icu) naučio pameti, iako sve tako izgleda, već samo i isključivo kao konačan rezultat jedne ljubavi, njegove ljubavi prema njoj i njene spremnosti da zarad te ljubavi nešto promeni.
Biće mi teško ako ne bude uživali u ovome, ali, s druge strane, onda ovaj salon nije za vas.
SELEKTAH: 9plus/10
Rediteljka izgleda, božemioprosti na ovim meNOTtoo biranim rečima, kao prototip site lezbijke.
I zove se Autumn De Wilde.
Scenaristkinja može da nas prevari da je njena devojka.
I zove se Eleanor Catton.
Onda njih dve naiđu na roman Jane Austen.
Mi, muškarci, uzimamo puške i ukopavamo se u rovove.
Kad ono...
Emma je verovatno najkonzervativniji film koji ćete pogledati ove godine. A svakako najkonzervativniji za koji je muziku pravila Isobel Waller-Bridge, sestra Pheobeina, koja je samoinicijativno reinventovala feminizam za mejnstrim i učinila ga lako pitkim i zabavnim štivom. Emma je neočekivano i neverovatno konzervativna. Emma je kao baka Fleabagina.
Primera radi, na Appleovoj plus televiziji imate seriju Dickinson, koja se bavi doživljajima Janeine preteče, Emily, koja je vrlo postmoderno apdejtovana za "tinejdž generaciju ovih dana", sve sa skoro avangardnom emancipovanošću mlade Emily i njenim žurkama na kojima svi vršnjaci ne znajući što čine uživaju u čarima opijuma, kao da je ekstazi. Pre toga je bio vrlo hvaljeni film Whita Stillmana, Love & Friendship, baziran baš na romanu naše Jane, koji je kao glavnu junakinju imao vrlo emancipovanu i feministički potkovanu Lady Susan Vernon. I to je ono što se nalazi samo u izlogu prodavnice kostimiranih ostvarenja, koja reinterpretiraju kostimiranu prošlost kao poligon na kome izmišljene, stvarne ili fantastične i bajkolike žene (setite se samo Game Of Thrones ekipe) stoje na braniku feminizma i odlučno poručuju muškarcima "no pasaran", a naročito ne kroz njihovu vaginu. Svi ti primeri pokazuju mladim ženama da je "sila" oduvek bila tu, samo je bila neiskorištena, i ukazuju im šta sve može da se desi, a šta može da se ne desi, ako svoj život poziciraju pasivno i vežu ga za sudbinu mansmansmansmansmansmansmansworlda.
I to su fantastične stvari!
I to su fantastične stvari, naročito kada im to nije sva poenta i kada se talenat autora ne iscrpljuje da bi nam preneo jedan pamflet, manje ili više ostvarive političke budućnosti.
I to su fantastične stvari kada su fantastična umetnost!
Jer ko još gleda Braveheart i tumači ga kao pobedu "muškarca" i kao pobedu "muškog principa" i kao "muški trijumf" i u "barjaku slobode" vidi samo penis koji se njiše?
Možda to neko vidi. Ali sumnjam da je Mel Gibson to pravio s tom namerom. A možda nije, jer se sve podrazumeva u njegovu korist, u mušku korist. Jer da je neka "brejvhartica" oslobodila Škote, makar i privremeno, mi ne bismo pričali o slobodi koju je pružila svom narodu, već o trijumfu feminizma, ženske inicijative, uzimanja stvari u ženske ruke.
Zar ne?
Baš kao što ja sada pričam.
Ali to je, rekao bih, trenutno stanje stvari, ove prelazne opcije iz mansmansmansmansmansmansmansworlda u nešto manje napadno i izbalansiranije. I mi smo svi žrtve tako realizovane gravitacije.
ZATO! još više čudi film kao Emma. Čudesni film kao Emma! Koji je, možda, po naivnosti i plemenitosti, po zabavnosti i lakoći, možda, ipak, unuka (sad bi već mogao da bude) Ang Leejevog Sense And Sensibility.
Emma nije za njene vršnjake, kladio bih se. Njima će ovo biti starodmodno, a njihovi neproživljeni životi neće uspeti da uživaju u komičnim i emotivnim detaljima priče. S druge strane, priča u Emmi deluje toliko "puta ispričano", baš na ovaj način, da će se oni iskusniji gledaoci pitati čemu gledaju još jedan ovakav film, "iako prijatan". Emma je, da počnem da mu laskam da laskam sebi, film za naočite gledaoce, za krem salona, za one koji intelektualno preferiraju kao poveterac, kao čarku, kao oskarvajldijadu, kao osmeh.
Emma je jedna pametna cura koja živi sa ocem koji neprekidno strepi od promaje. Njena sestra živi u drugom gradu, neki samonametnuti uštogljeni život tog doba koji davi sve oko nje. Emma ima prijatelje i prijateljice. Njen život je ogromna praznina ispunjena upeglanim rutinama, pogledima, uzdasima, stvarima iznetim i osetim (od osetiti) krišom. Fenomenalna Anya Taylor-Joy igra je kao pametnu ovčicu, da mi oproste feministkinje, praveći se kao Aska, pametnijom nego što jeste, jedino što ulog nije njena glava, već ljubavne sudbine ljudi oko nje. Naime, ona se trudi da svima po malo pomogne, da premosti osećanja, u isto vreme radareći (od radariti prema radar) signale i za sebe samu. I tu se njena osećanja i interesovanja motaju oko misteriozno odsutnog Franka Churchilla i "večito" prisutnog Mr Knightleya.
U svojoj suštini, ispod svih tih kostima, lepo istkanih reči i obilja kurotoazije, krije se najobičniji tinejdžerski film, sa tinejdžerkama zanetim osećanjima "od životne važnosti", sa šaputanjima, čak i sa "bully" momentima (jedan od najimpresivnijih momenata filma).
Emma na početku krene kao neki laki komad Dereka Jarmana, deluje da će osnovna postavka biti neki pseudo-teatar, jer muzika i mizanscen junaka zadeluju uigrano i nekakva izveštačenost proviri, ali to već posle par minuta nestane, kao blagi udar onog povetarca. De Wilde je kreirala jedan od najčudesnijih kostimiranih filmova u pogledu lakoće njegovog ritma, tona, kostima, scenografije i opšteg dojma. Ovo je film taman toliko "kostimiran" da bi samo jedan končić više sve srušio, ali sve deluje toliko lako i toliko je lepo! Boje engleskog imanja nikada nisu bile živopisnije i odisale prolećem iako se godišnja doba menjaju, sve je kao na akvarelima, ali diskretno.
I uprkos tome da je u Emma sve kako u jednom kostimiranom filmu treba da bude, i da nema trunke nikakvih postmoderni ili nepotrebnih propagandnih popevki, film je u okvirima tih krišova, diskrecija, manira pun života i emocija, svi junaci su stvarni, živi, dragi i dirljivi (svi glumci su maestralni, a među njima plejada novih i malo starih britanskih "komičarki"). Kada na kraju jedna "pametnica" Emma, bude naučena pameti od strane svog budućeg supruga, to niko ne može da posmatra kao da je još jednom jedan muškarac jednu goropad(icu) naučio pameti, iako sve tako izgleda, već samo i isključivo kao konačan rezultat jedne ljubavi, njegove ljubavi prema njoj i njene spremnosti da zarad te ljubavi nešto promeni.
Biće mi teško ako ne bude uživali u ovome, ali, s druge strane, onda ovaj salon nije za vas.
SELEKTAH: 9plus/10
Impresivan debi. Retko dobar film koji ce verovatno da odbije mnoge zbog opisa "dzejnostinovski" a druge kao plitku zabavu. So wrong, indeed. Gluma, kadriranje, tempo, kostimi. Sjajno
ReplyDelete