tekst, muzika i aranžman: Ognjen Lopušina i Slobodan Vujanović
S obzirom na prirodu ovog izdanja činilo mi se praktičnim i zabavnim da za njegovu evaluaciju uključim Ognjena Lopušinu, čoveka koji je nedavno magistrirao na srodnoj materiji po prvi put inicirajući akademsko-poetsku verifikaciju lika i dela Marine Tucaković.
Za ovu priliku, Ognjen je priredio i kratak uvodnik koji, bolje nego što bih ja ikada mogao, kontekstualizuje ovo ostvarenje u dosadašnjoj srpskoj pop kulturi. Nakon toga sledi zapričavanje na temu.
ОЛ: Мени се чини да ћемо се сви сложити да је намера Аззе од старта да нас мало испровоцира и прошашољи. Наслов самог издања реферише на евергрин фолк баштине па још изгравиран готицом на артворку који неодољиво подсећа на урадак Метјуа Барнија. Ту је и стејтмент у виду списка семплова који творе ово издање (за све читаоце ММГа који би не дај боже могли да превиде ово ”мангупство”). Дакле Азза озбиљно прожима и хоће да буде претенциозан.
Без обзира да ли смо склони да се забављамо Аззиним алузијама, спрдањима и посветама или смо спремни да га разапнемо због претенциознсти и лошег хумора мислим да је добар тренутак да проанализирамо на који начин су фолк као инспирацију узимали аутори који би могли да буду део сцене због којих Фридом не бива пичком.
MMG: O Azzi znam(o) samo da je iz Beograda, da mu je ovo drugo izdanje, dok su žanrovske odrednice ovog izdanja: alternative, alternative rock, experimental rock, folk, indie rock, kafana, lo-fi, Belgrade, od kojih bi ja samo ove poslednje tri uzeo u obzir pri konsideraciji.
Mislim i da nije nevažno obratiti pažnju na fusnotu koja prati album, a to je da je autor “koristio tekstove sledećih pesama” na ovom albumu, što nekako implicira da se ne radi o tipičnom “covers albumu”, što možda donekle i objašnjava zašto niti jedan od ponuđenih “kafanskih hitova” nisam prepoznao. A sa tim poslednjim u vezi, moram da (iskreno?) priznam da sam ja za života, od ovde “reinterpretiranih” pesama, familijarizovan samo sa hitom Tome Zdravkovića, Kafana je moja sudbina, čuo sam za Acu Lukasa, Cecu i Novicu Zdravkovića i možda sam nekada čuo njihove originale, ali ne mogu da ih prizovem u sećanju, čak ni tokom slušanja Azzinih obrada, dok za “Đanija” i “Crnog” nikada nisam čuo, iako mi naslov “Crnove” Sto ću čaša polomiti deluje poznato. Ili je to od same generičnosti istog.
Kako kafana nikada nije bila moja sudbina, nažalost ili na sreću, ja neću investirati vreme u traženje, preslušavanje i komparaciju originala, što će možda i donekle kumovati mom sudu i nekompletiranoj proceni. Ali zato je tu Ognjen. Meni je bitnije da vam kažem da me Azza nije baš mnogo motivisao.
ОЛ: Ни ја не знам ко је Азза (верујем ти на реч да је ОН, па ћу у даљем тексту користити тај џендер). Заронио сам са ентузијазмом да бих видео у ком правцу данас иде додиривање са фолкерским светоназором. Био сам спреман да будем искрено обрадован али и да 100% опљунем. Након слушања чини ми се да издање иде утабаним стазама којима је ходила већина других алтер извођача. Они најједноставније решење бирају у употреби текстова као либрета за своја музичка размишљања, која су најчешће потпуно невезана за оригиналну референцу. Могуће да сам нешто превидео али мислим да није чудно да ниси препознао ниједну нумеру из разлога што су текстови једноставно трансплантирани у један други музички екосистем.
Овим путем је ишао раније и Миша Перуничић. У данашњем времену мислим да је ”шокантност” оваквог поступка прилично потрошена и ја се надам да Азза није то имао у виду.
Ако је са друге стране имао саборну мисију у којој жели да каже да је квалитетна реч делотворна без обзира на музичку сценографију која је окружује онда много тога зависи од тога како нам се чини микрокосмос који је Азза изградио.
MMG: Pokušavam da ne pomenem “hipsterizam” u prvoj rečenici obrušivanja na ovo izdanje i ne ide mi. Moji susreti sa krosoverima srpskog (turbo) folka i srpskog indi roka uglavnom su išli preko avangardnih doprinosa na kamenjima (koji će možda inicirati još jednu zajedničku recezniju, videćemo, ali čiji je “uticaj” najprisutniji u uvodnoj Gospođo Pomiluj), zatim iskrenih, ali postmodernih folk osećanja Činč, sporadičnih vičhaus ispada, a kompletizaciji slike bih mogao da dodam da su me Maja i Uroš jednom odveli na splav-koncert Đure i Mornara. Azza svakako deluje u vremenima koja su liberalnija spram mogućih krosovera ukusa i inspiracija, koji su u mojoj mladosti bili podeljeni jasnom političkom i skoro bodljikavom žicom (sećam se da je meni tada bilo čudno i da su Fake Madona’s Underwear obradili Bajagu…). Nažalost, Azza deluje i u vremenima koja su daleko manje kritična spram kurcobolje, mediokritetstva, ostajanja na jednoj ideji, muzici kao audio mimu itd… Što ne znači da su sve epiteti koje bih zalepio Azzi, ali jesu deo mog “opšteg utiska”.
ОЛ: За разлику од аутора које помињеш и који су фолк утицаје уткали релативно дискретно, Азза своје референце истиче као Кристијан Г. своју кајлу. Музички израз покрива један прилично широк дијапазон од Радио Носталжи поп-а до компилације Турботроник а можда и даље у неке мени непознате кабаретске буџаке. Ако апстрахујемо екстремни low-fi продукције, моја највећа замерка је што цело издање ”заудара” на гег, на неки буђави виц који у ваздуху све време очекује да се слушалац као насмеје. За разлику од Турботроничара, па чак и Бојане Вунтуришевић која пије нешто против болова (https://www.youtube.com/watch?v=SWaoQYh4oKo) без кикотања и бенављења, Азза је фокусиран искључиво на стендап аспект.
И тај емотивни тврдичлук чини да цела ова конструкција пада.
MMG: Azza je krenuo od kafane i možda je, s obzirom da ne znam navike mladih generacija, u njoj i ostao. Ali Azza, za razliku od kafanskih pevača, i nije baš neki pevač, a isprobani efekti svakako ga ne vode tamo. Unutar svetske kulture “hipnogodžik popa” i “vejpurvejva”, gde bih prvo i najradije situirao ovo izdanje, Azza svojim pristupom svakako obezbeđuje sebi neko mesto, ali mimo publike navikle na tu vrstu pseudo-popa koji simulira i talenat i leto, mislim da će svi ostali ovde ostati taman toliko koliko je potrebno da se vic odsluša do kraja.
Dodao bih da je čak i nostalgija, kao jedan od temeljaca pomenutih žanrova, ovde potpuno neiskorištena, iako ona čini, po mom mišljenju, jedan od ključnih pogonskih goriva “kafanske muzike”, i to u svom nakaradnom naličju potrebe da se i najbolniji trenuci iznova prožive i podele s drugima.
ОЛ: Нисмо у судници, али ја бих сад рекао: Немам више питања.
Али вратио бих се на Бојану Вунтуришевић и њену обраду песме Нешто против болова. За разлику од Аззе Бојана има естрогена да своју верзију стави насупрот Ацине и да нам омогући да потражимо у својим ушима и слагање и одушевљење и равнодушност. Азза се сакрио иза вица.
MMG: Ne osećam da je Azza u ovu priču ušao srcem, a s druge strane persifliranje hotelskih terasa sint-nastupača ne mogu da doživim kao neki poseban umetnički trud ili rezultat.
ОЛ: У складу са фолк штепом који овде шијемо ја бих на ове твоје речи цитирао стихове Марине Туцаковић из песме Пуцај у љубав коју пева Јелена Карлеуша:Не вреди, не вреди, не вреди, све ти je oд срца веће.
Мислим да би у пост-пост-модерном духу којим одише овај микстејп било поштено да ово буде једна од следећих песама које ће Азза да употреби.
MMG: Možda mi najviše od svega, zapravo smeta što kompletna stvar nije previše duhovita. Ni u konceptu, ni u egzekuciji. Srećna okolnost je što se Azza ne trudi previše da bude duhovit, ali mora se uzeti u obzir da ne deluje ni da je pokušao, to ili bilo šta drugo, ozbiljnije. Kad kažem “Azza” mislim na njegovo nenaročito pevanje, koje odzvanja nekom nedomišljenom kurcoboljom. Aranžmani pesama su solidniji, iako ne osećam da su izmuzicirani najbolje što se moglo. Produkcija se kreće u granicama koje je sam žanr postavio- štapom, kanapom i mokasinama na bele čarape.
ОЛ: Слажем се да је хумор овде make it or brake it моменат али нисам сигуран да се решење налази у његовом побољшању. Блазираном друштву са хроничним болом полног органа, друштву које се тови мимовима више треба неког нервног слома, екстазе или балженства него трећеразредних вицева и шмирања.
MMG: Na kraju, moram da priznam da što više slušam, Kafana je moja sudbina, mi postaje sve podnošljiviji (možda kao kafana, možda kao sudbina), ali mi iste stvari koje me nerviraju od početka i dalje zadaju podmukle udarce. Ipak, radije bih ovo slušao nego Kralja Čačka.
ОЛ: Ја подједнаком ватром и даље горим мисао да се догодине сви видимо у Томиној Кафани, али до тога другог доласка ће проћи неко време и у међувремену смо осуђени на ове малецне корачиће који иду у том правцу. Аззин корак је минијатуран али и као такав претпостављам да ће довести до неког микро напретка.
Мени је јасно да ове врсте сарадње мора бити у будућности много више и једино се надам да ће она бити плод аутентичног радозналства, усхићења, депресије или очаја а не само оваква блазирана тржишна експлоатација за клик више.
MMG SELEKTAH: 5minus/10
OL SELEKTAH: 3/10
Hvala FOTOKIOSKU na preporuci.
No comments:
Post a Comment