Nakon što je, prilično neopravdano, izofirao i doveo u pitanje sitkom o belom, jevrejskom reperu Lil Dicky-ju, Pitchfork svojim osvrtom na rekapitulacioni film/predstavu o tri jevrejska rep momka, kod nedobronamernog milenijalsa zaista može da pobudi interesovanje da li je ova web publikacija u svom post-Ryan Schreiber izdanju postala malkice anti-semitska...
Beastie Boys Story je dobra biznis ideja i nastavak post- Adam Yauch života grupe koja se odrekla svog fundamentalnog obličja nakon smrti jednog od članova i ključnog osnivača.
Adam Yauch nije sa nama od 2012. Bend je još tada objavio da "preostala dva" neće pokušavati da nastave ono što su "njih trojica" započeli. I za sada to obećanje drže. Međutim, neki oblik pristojnog privređivanja na BB tekovinama, ipak postoji.
Prošle godine se pojavila bogato oprameljena antologija Beastie Boys Book (neformalno prepoznata pod imenom PIZZA). Nakon toga je u, ničim vidljivije izazvanoj antologizaciji benda, usledila (od P4K-a bezobrazno nazvane) serija "PowerPoint predstava" iz kojih se potom izrodio film koji je režirao Spike Jonze, a koji je svoju premijeru imao na Applevom TV kanalu pre tri dana.
Dva preostala člana, Mike D i Ad-Rock, zajedno sa Spikeom osmislila su predstavljanje priče o Beastie Boys sa dva živa naratora, propraćeno foto, audio i video materijalima, a ponekad i neobičnim rekvizitima (Yauchov mašina za lupovanje magnetofonske trake). Priča počinje sa tri tinejdžera i jednom tinejdžerkom, a završava 2009. kada su Beastie Boys održali poslednji živi nastup, i kada je počela Yauchova trogodišnja borba sa opakom bolešću. Improvizacija ima, provuče se i poneka spontana šala, ali uglavnom Mike i Adam pošteno odrađuju posao, odajući počast preminulom članu i ne dopuštajući da se oseti njegovo odsustvo.
Donekle stoji Pitchforkova primedba da je plasirani materijal, njegova pregledna hronologija i osećaj "Ted Talka" nenaročito zabavan i nije nešto što bi očekivali od BB. S druge strane, jedan hip hop bend odlučio je da pred živom publikom raspriča svoju karijeru kao audio-video prezentaciju, i to je pretvorio u dokumentarni film o tom događaju, a potom i u dokumentarac o svojoj karijeri. Teško da bi mogli/da bi trebalo da priseremo Boysima da nisu originalni i da se pod stare dane (obojica već uveliko pedesetogodišnjaci) nisu potrudili. Mislim da ista vrsta kreativne energije koja ih je pomerila od License To Ill ka Paul's Boutique i dovela do Ill Communication, pa i instrumentalnih albuma, o pratećim video materijalima da i ne govorim, prisutna i ovde. U istoj, ali drugačijoj neposrednosti, u trezevnom, ali zabavnom osvrtu, o emotivnom, ali nepatetičnom omažu, u efektnoj demonstraciji BB elana i energije.
Na momente, činjenica da mi preko ekrana pratimo "živu prezentaciju", uprkos Jonzeovom trudu da začini format sa što više video sadržaja, deluje sporije nego što bi mi hteli, analognije, staromodnije, ali uglavnom to nije slučaj.
Dopalo mi se što su BB sve svoje grehe (u vezi sa tretiranjem žena, između ostalog) i napade da su licemeri objasnili time da bi radije bili licemeri nego ostali isti. I taj moto može da se protumači i kao kredo čitavog njihovog postojanja, i ovog ovde dela.
SELEKTAH: 7plus/10
No comments:
Post a Comment