THE GENTLEMEN

Meni se ovo dopalo mnoogo više nego što sam očekivao.

Nakon početka koji previše dugo, prekomplikovano i nepotrebno šlajfuje pokušavajući da nas u što kraćem roku uvede u priču, Guy Ritchie izleće na svoju omiljenu meta-stradu i isporučuje još jednu urnebesno aranžiranu priču o malim i velikim gangsterima Londona, ovaj put predvođenu jednim Amerom.

Ne znam da li bi The Gentlemen išta izgubio od svoje retro-svežine (da, sada o devedesetima možemo da govorimo koristeći reč "retro") da je svoju priču počeo od "početka", a ne od "od sredine" i potom akao flešbek kao Ritichiejevo omiljeno postmoderno sredstvo, ali činjenica je da bi u tom slučaju količina informacija izručena na nas u prvih deset minuta filma bila daleko manja i podnošljivija. Na stranu što bi gej tablodidni žurnalista Hugh Grant (kakav kontra-kasting s obzirom na njegova iskustva sa istima) mogao da nam se raskošnije prikaže umesto što se davi u salvama funkcionalnog, ali slabo zanimljivog prepričavanja.

U centru priče je Michael Pearson, Amer, koji je došao u London, krčio svoj put i postao N.1 krimos. On sada želi da se povuče iz posla i legalno ga proda kao biznis bogatom aristokrati. To, naravno, ne odgovara mnogim ljudima, koji vide priliku da ga zamene na tronu. Najuporniji od njih je mladi Azijat, "Dry Eye". Sve ostalo što se dešava u ovoj priči su Ritchiejevi sub-plotovi koji dodatno komplikuju glavni tok priče, samo da bi u nekom trenutku isto tako efektno pomagali njeno razmotavanje.

Matthew (nema šanse da mu raspisujem prezime) M. je ovde kao svinja u blatu, ali mu Ritchie, zbog toga kako je vođena priča, ne daje mnogo prilike da se "mekonahovski" razmaše, ali jedan lažni "flešforvard" će vas sigurno dići na noge. Ceo kast je veoma dobar, a moji posebni komplimenti idu Jeremy Strongu koji igra bogatog aristokratu sa neobično intoniranom "royal" ljubavlju za šešire, kao i Colin Farrellu koji ima manje prostora, ali ga je maksimalno iskoristio. Mislim da je od svih najlošije prošao Hugh Grant, ne zato što je loš, već zato što zguran u ulogu statičnog naratora bukvalno nije imao prostora da se glumački razmaše, ali mislim da je svima jasno da bi ovo trebalo da bude samo početak njegove i Ritchiejeve uspešne saradnje.

Ritchie je, kao i Tarantino (čak i ako je Ritchie "reprizirao" nešto od Tarantinov(sk)og), kreirao prepoznatljiv templejt za jedan od svojih pristupa naraciji i režiji i The Gentlemen pokazuje da uz minimum intervencija i "modernizacija", on može bez problema da izbriljira i zabavi, dejstvujući vrlo aktuelno i u domenu teme (legalizacija marihuane) i u domenu inkluzivnosti- valjda je svima jasno da The Gentlemen nikada ovako efektno ne bi funkcionisao da je bio premešten bilo gde u Ameriku. Ritichie poznaje ovaj "krajolik" i tu se neke stvari rešavaju intuitivno, sa simpatijama i antipatijama koje dolaze mimo svake kontrole.

SELEKTAH: 8plusplus/10