Bolećivo
Jedini razlog zbog koga sam se prihvatio da gledam Tigertail bio je Alan Yang, ko-kreator Master Of None i tip koji me je dodatno zainteresovao svojim vrlo zanimljivim dramaturškim razmišljanjima na temu mogućnosti sitkoma i serija, a koje je izrazio tokom "okrulog stola" u organizaciji Hollywood Reportera. Na sve to, Yang je kreirao i Forever, seriju koju sam počeo da gledam, a onda prestao, jer su mi očekivanja bila nerealna, s obzirom da ista okuplja i obožavanu Mayu Rudolph i Freda Armisena u vrlo zanimljivom "after life" setingu (svejedno ću joj se vratiti).
Tigertail, a pišem vam ovo bez ikakvog prethodnog istraživačkog rada, deluje kao ostvarenje bazirano na Yangovoj ličnoj istoriji tj istoriji njegovih roditelja, koji su kao imigranti prebegli iz Tajvana "okupiranog komunizmom" u Ameriku. U toj postavci roditelji imaju dvoje dece, ali jedno je na neobičan način isključeno iz priče (ono je muzičar na turneji) i pretpostavljam da je tu "nepostojeću" poziciju Yang sačuvao za sebe, kako bi nesebično mogao da se posveti ostatku svoje porodice- razvedenim roditeljima i perspektivnoj, ali emocionalno inhibiranoj sestri kojoj nedostaje malo roditeljskog prihvatanja, naročito s očeve strane.
Seting je, dakle, potentan, a s obzirom na ono što su Ansari i Yang pokazali u Master Of None, kao "autentičnu briljantnu milenijalsku vizuru", očekivao sam da u Netflixovoj produkciji, koja i većim budalama daje odrešene ruke, dobijemo možda nedovoljno izbrušen, ali svakako posmatranja vredan dramski dragulj sa vizurom i postavkom koja je naznaka novog doba i njegovih novih autora.
Međutim, Tigertail je presentimentalizovana Lifetime/Halmark priča koja muze imigrantsku priču na načine toliko stereotipne da čovek ne zna da li da više strepi od toga da li je ovo stvarni sadržaj Yangovog srca ili najbolje što je mogao da smisli u želji da ga dočara.
Priča počinje u Tajvanu šezdesetih, gde upoznajemo "oca", kao dečaka koji odrasta sa bakom. Nešto kasnije baku će zameniti njegova majka i njih dvoje će naporno raditi u "fabrici". "Otac" se zaljubljuje u mladu i rokenrolu okrenutu Yuan, ali kada se ukaže prilika da ode u Ameriku, i ekonomski pomogne sebe i majku, jedini put za to je da oženi ćerku šefa fabrike, Zhenzhen. Brak iz najboljih namera neminovno rezultira raskidom u njihovim poznim godinama, a "otac" ostaje sam i usamljen, sa vrlo distanciranim odnosom sa odraslom ćerkom, koja i sama kuburi sa emotivnim vezama i stabilizacijom na tom planu.
Yang koji se ovde prihvatio i režije očigledno nije dorastao zadatku, iako neki momenti deluju kao da su imali Wong Kar Waija na umu. Ali vizuelni aspekt filma na stranu, koji naročito "na američkom terenu" izgleda kao apsolutno nepamtljivi teve film (ali bez namere i metaforične podrške da se taj svet tako dočara), Yang tapka u mestu sa sada već iritantnim tvrdim i zatvorenim figurama "azijskih očeva", žena koje su žrtve na svim nivoima odrastanja- od ćerke, preko majke, supruge, bake, do dece, koja su muka večito zakopčanih do grla sa bujicom neizgovorenih reči.
Tema prolaznosti života, nepovratno izgubljenog, deluje još bolnije kada je otrgnuta od rodne grude i bačena u daleki svet, ali lepa muzika i naš osećaj da tu ima nečeg tužnog ne mogu da kompenzuju da Yang ovde pokušava da kreira priču koja po dimenzijama prevazilazi sve što je do sada radio i za šta verovatno nije talentovan.
Tamo gde je donekle slični The Farewell, relativnu tanušnost svoje priče kompenzovao markantnim stilom i vrlo neobičnom i hrabrom režijom, Yang misli da je dovoljno da i na jednom i na drugom planu stidljivo poturi svoje srce, kao izgovor.
SELEKTAH: 2/10
Jedini razlog zbog koga sam se prihvatio da gledam Tigertail bio je Alan Yang, ko-kreator Master Of None i tip koji me je dodatno zainteresovao svojim vrlo zanimljivim dramaturškim razmišljanjima na temu mogućnosti sitkoma i serija, a koje je izrazio tokom "okrulog stola" u organizaciji Hollywood Reportera. Na sve to, Yang je kreirao i Forever, seriju koju sam počeo da gledam, a onda prestao, jer su mi očekivanja bila nerealna, s obzirom da ista okuplja i obožavanu Mayu Rudolph i Freda Armisena u vrlo zanimljivom "after life" setingu (svejedno ću joj se vratiti).
Tigertail, a pišem vam ovo bez ikakvog prethodnog istraživačkog rada, deluje kao ostvarenje bazirano na Yangovoj ličnoj istoriji tj istoriji njegovih roditelja, koji su kao imigranti prebegli iz Tajvana "okupiranog komunizmom" u Ameriku. U toj postavci roditelji imaju dvoje dece, ali jedno je na neobičan način isključeno iz priče (ono je muzičar na turneji) i pretpostavljam da je tu "nepostojeću" poziciju Yang sačuvao za sebe, kako bi nesebično mogao da se posveti ostatku svoje porodice- razvedenim roditeljima i perspektivnoj, ali emocionalno inhibiranoj sestri kojoj nedostaje malo roditeljskog prihvatanja, naročito s očeve strane.
Seting je, dakle, potentan, a s obzirom na ono što su Ansari i Yang pokazali u Master Of None, kao "autentičnu briljantnu milenijalsku vizuru", očekivao sam da u Netflixovoj produkciji, koja i većim budalama daje odrešene ruke, dobijemo možda nedovoljno izbrušen, ali svakako posmatranja vredan dramski dragulj sa vizurom i postavkom koja je naznaka novog doba i njegovih novih autora.
Međutim, Tigertail je presentimentalizovana Lifetime/Halmark priča koja muze imigrantsku priču na načine toliko stereotipne da čovek ne zna da li da više strepi od toga da li je ovo stvarni sadržaj Yangovog srca ili najbolje što je mogao da smisli u želji da ga dočara.
Priča počinje u Tajvanu šezdesetih, gde upoznajemo "oca", kao dečaka koji odrasta sa bakom. Nešto kasnije baku će zameniti njegova majka i njih dvoje će naporno raditi u "fabrici". "Otac" se zaljubljuje u mladu i rokenrolu okrenutu Yuan, ali kada se ukaže prilika da ode u Ameriku, i ekonomski pomogne sebe i majku, jedini put za to je da oženi ćerku šefa fabrike, Zhenzhen. Brak iz najboljih namera neminovno rezultira raskidom u njihovim poznim godinama, a "otac" ostaje sam i usamljen, sa vrlo distanciranim odnosom sa odraslom ćerkom, koja i sama kuburi sa emotivnim vezama i stabilizacijom na tom planu.
Yang koji se ovde prihvatio i režije očigledno nije dorastao zadatku, iako neki momenti deluju kao da su imali Wong Kar Waija na umu. Ali vizuelni aspekt filma na stranu, koji naročito "na američkom terenu" izgleda kao apsolutno nepamtljivi teve film (ali bez namere i metaforične podrške da se taj svet tako dočara), Yang tapka u mestu sa sada već iritantnim tvrdim i zatvorenim figurama "azijskih očeva", žena koje su žrtve na svim nivoima odrastanja- od ćerke, preko majke, supruge, bake, do dece, koja su muka večito zakopčanih do grla sa bujicom neizgovorenih reči.
Tema prolaznosti života, nepovratno izgubljenog, deluje još bolnije kada je otrgnuta od rodne grude i bačena u daleki svet, ali lepa muzika i naš osećaj da tu ima nečeg tužnog ne mogu da kompenzuju da Yang ovde pokušava da kreira priču koja po dimenzijama prevazilazi sve što je do sada radio i za šta verovatno nije talentovan.
Tamo gde je donekle slični The Farewell, relativnu tanušnost svoje priče kompenzovao markantnim stilom i vrlo neobičnom i hrabrom režijom, Yang misli da je dovoljno da i na jednom i na drugom planu stidljivo poturi svoje srce, kao izgovor.
SELEKTAH: 2/10
No comments:
Post a Comment