Švedsko, a naše (... morao sam)
Debitantsko dugometražno ostvarenje Ane Marie Rossi, kao i Kičićev debi Realna priča, pored sličnosti dvaju ljubavnih priča (naročito fokusa na njihove tužne završetke (izgleda je to neka zajednička crta parova zašlih u četrdesete)), može i treba da se brani argumentima koje sam i tamo istakao. Ajvar je bioskopski mejnstrim snažno fokusiran na svoje junake i njihove trenutne/životne priče, bez ikakve želje da od toga pravi nekakvu socijalno-prosvetljujuću agendu na koju nas je srpski/regionalni festivalski film navikao, siroma' uvek u naporu da opravda donacije "socialno-prosvetljujućih" fondova. Dakle, ovde nema jednonogih trans veterana balkanskih ratova koji se bore za spas ranom reumatizmu sklonih beloglavih orlova koje možda da, možda ne siromaši 5G mreža.
I taj "privatni" odnos gledaoca i filma, koji od njega ne traži da se oseća "članom društva", "delom naciona", "žrtvom ili zločincem politike", već ga 1:1 konfrontira sa nekim (ne)minovnim (a, Krstev?!) dešavanjima u njegovom životu jeste ono šta je neophodno/-ije srpskom gledaocu. Prilika da se seti da je život koji živi, ipak, "njegov", i mimo tokova istorije koji su mu se poslednjih decenija nemilosrdno nakačili na grbaču. Ljudi se vole, pa se ne vole, nešto pokušavaju zajedno, pa im ne ide, ne ide više. I šta onda?! Kuda s osećanjima, sećanjima, ljudima koji ih okružuju i koji su fundirali taj odnos svojim prisustvom, kojim putem pobeći... Svim tim pitanjima bavi se Ajvar, dok nam, s neoprostivo odsutnom dozom humora (moram da kažem), pokazuje kako se brak gastarbajtera Baneta i Vide konačno raspada tokom ukršnje vizite Srbiji.
Međutim u samoj postavci i solidno iskrenoj nameri autorke (koja je s Majom Todorović potpisala i scenario) da se pozabavi ovom pričom iscrpljuju se svi kvaliteti ovog filma.
Ako sam skromne, neimpresivne i skučene uvodne eksterijere života ovog para u Stokholmu mogao da opravdam kao metaforičnu interpretaciju isto tako skromne i nezainteresovane konzumacije tamošnjeg života od strane "naših" (a ne budžetskim mogućnostima), pozamašnu televizičnu pozorišnost koja dominira ostatkom filma ne mogu. A naročito ne nekoliko scena obrokovanja (u Švedskoj, kod njene mame, kod njegovih za Uskrs, s kumovima u kafani) koje apsolutno ne opravdavaju svoj sadržaj (jedenje), sem time da je to bio najekonomičniji način da se okupe ljudi i potom pokrene pozorišni dijalog. Što je za film koji se zove "Ajvar" solidna mana ili ja nisam pronikao u simbolične oscilacije. Jer ako mi od večere u Švedskoj ostaje samo Banetovo "pun sam!", onda nema razlike što on više i radije krka i u Srbiji nego Vida. Hrana se skoro ne pominje na ručku s kumovima. Uskršnji ručak je više od svega "znanje-imanje" ilustracija "naših" rutina, dok je doručak kod njene mame još jedna od neumornih scena srpskog filma u kojima najviše do izraza dolazi "mamino nutkanje". Ajvar niko ne pominje. Tokom tih prilika. Samo kao doping pakovanje koje se šalje za Švedsku.
Ono što ostaje između svih tih prehrana jeste dosta drvenasta postavka glavnih junaka, koja jedan relativno nepostojeći srednjeklasni par prikazuje u njihovoj, deluje, poslednjoj bračnoj krizi. Nema nekih posebnih insajta u njihove psihe ili živote (on nju vara, pih...) koji bi posebno opravdali interesovanje baš za njih, dok motiv "nemogućnosti imanja dece" ostaje kao neiskorišteni i konzervativni kliše kojim se fundira i nemogućnost bračne sreće (naročito u kontrastu s Banetovom sestrom koja ih ima troje i kuma koji ih ima dvoje, ali ne deluje kao da im se naročito posvetio).
Lepo je od Ane što nas nije posebno davila razlozima emigracije, niti pustila junake da nam sole pamet "odande" (iako je Bane tj Sergej iskoristio svoje trenutne političke angažmane da očepi Vesićev Beograd u par navrata), već je razloze muke tražila u "evergrinu ljudskih nesavršenosti".
Na kraju, Ajvar ne uspeva da opravda svoje postojanje, a ni svoje ime. Nisam siguran ni da je junacima trebala emigrantska muka. Možda bi bilo zanimljivije da smo jedan takav par pratili ovde ili- da smo ga tamo konfrontirali sa švedskim, pa da vidimo "naše i njihove" razlike, jer, ipak, su iz te zemlje došle neke od filmski najznačajnijih diskusija na bračne teme. No, za to bi morao i neki ambiciozniji scenario.
SELEKTAH: 4plus/10
Debitantsko dugometražno ostvarenje Ane Marie Rossi, kao i Kičićev debi Realna priča, pored sličnosti dvaju ljubavnih priča (naročito fokusa na njihove tužne završetke (izgleda je to neka zajednička crta parova zašlih u četrdesete)), može i treba da se brani argumentima koje sam i tamo istakao. Ajvar je bioskopski mejnstrim snažno fokusiran na svoje junake i njihove trenutne/životne priče, bez ikakve želje da od toga pravi nekakvu socijalno-prosvetljujuću agendu na koju nas je srpski/regionalni festivalski film navikao, siroma' uvek u naporu da opravda donacije "socialno-prosvetljujućih" fondova. Dakle, ovde nema jednonogih trans veterana balkanskih ratova koji se bore za spas ranom reumatizmu sklonih beloglavih orlova koje možda da, možda ne siromaši 5G mreža.
I taj "privatni" odnos gledaoca i filma, koji od njega ne traži da se oseća "članom društva", "delom naciona", "žrtvom ili zločincem politike", već ga 1:1 konfrontira sa nekim (ne)minovnim (a, Krstev?!) dešavanjima u njegovom životu jeste ono šta je neophodno/-ije srpskom gledaocu. Prilika da se seti da je život koji živi, ipak, "njegov", i mimo tokova istorije koji su mu se poslednjih decenija nemilosrdno nakačili na grbaču. Ljudi se vole, pa se ne vole, nešto pokušavaju zajedno, pa im ne ide, ne ide više. I šta onda?! Kuda s osećanjima, sećanjima, ljudima koji ih okružuju i koji su fundirali taj odnos svojim prisustvom, kojim putem pobeći... Svim tim pitanjima bavi se Ajvar, dok nam, s neoprostivo odsutnom dozom humora (moram da kažem), pokazuje kako se brak gastarbajtera Baneta i Vide konačno raspada tokom ukršnje vizite Srbiji.
Međutim u samoj postavci i solidno iskrenoj nameri autorke (koja je s Majom Todorović potpisala i scenario) da se pozabavi ovom pričom iscrpljuju se svi kvaliteti ovog filma.
Ako sam skromne, neimpresivne i skučene uvodne eksterijere života ovog para u Stokholmu mogao da opravdam kao metaforičnu interpretaciju isto tako skromne i nezainteresovane konzumacije tamošnjeg života od strane "naših" (a ne budžetskim mogućnostima), pozamašnu televizičnu pozorišnost koja dominira ostatkom filma ne mogu. A naročito ne nekoliko scena obrokovanja (u Švedskoj, kod njene mame, kod njegovih za Uskrs, s kumovima u kafani) koje apsolutno ne opravdavaju svoj sadržaj (jedenje), sem time da je to bio najekonomičniji način da se okupe ljudi i potom pokrene pozorišni dijalog. Što je za film koji se zove "Ajvar" solidna mana ili ja nisam pronikao u simbolične oscilacije. Jer ako mi od večere u Švedskoj ostaje samo Banetovo "pun sam!", onda nema razlike što on više i radije krka i u Srbiji nego Vida. Hrana se skoro ne pominje na ručku s kumovima. Uskršnji ručak je više od svega "znanje-imanje" ilustracija "naših" rutina, dok je doručak kod njene mame još jedna od neumornih scena srpskog filma u kojima najviše do izraza dolazi "mamino nutkanje". Ajvar niko ne pominje. Tokom tih prilika. Samo kao doping pakovanje koje se šalje za Švedsku.
Ono što ostaje između svih tih prehrana jeste dosta drvenasta postavka glavnih junaka, koja jedan relativno nepostojeći srednjeklasni par prikazuje u njihovoj, deluje, poslednjoj bračnoj krizi. Nema nekih posebnih insajta u njihove psihe ili živote (on nju vara, pih...) koji bi posebno opravdali interesovanje baš za njih, dok motiv "nemogućnosti imanja dece" ostaje kao neiskorišteni i konzervativni kliše kojim se fundira i nemogućnost bračne sreće (naročito u kontrastu s Banetovom sestrom koja ih ima troje i kuma koji ih ima dvoje, ali ne deluje kao da im se naročito posvetio).
Lepo je od Ane što nas nije posebno davila razlozima emigracije, niti pustila junake da nam sole pamet "odande" (iako je Bane tj Sergej iskoristio svoje trenutne političke angažmane da očepi Vesićev Beograd u par navrata), već je razloze muke tražila u "evergrinu ljudskih nesavršenosti".
Na kraju, Ajvar ne uspeva da opravda svoje postojanje, a ni svoje ime. Nisam siguran ni da je junacima trebala emigrantska muka. Možda bi bilo zanimljivije da smo jedan takav par pratili ovde ili- da smo ga tamo konfrontirali sa švedskim, pa da vidimo "naše i njihove" razlike, jer, ipak, su iz te zemlje došle neke od filmski najznačajnijih diskusija na bračne teme. No, za to bi morao i neki ambiciozniji scenario.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment