Stručni žiri u sastavu: Ogenjen Lopušina i Slobodan Vujanović
(s tim što je ovaj put O.L. tražio da se ne mešamo, već da svako napiše svoje, “bez gledanja”)
ОГЊЕН:
У небеској Србији којој тежим бар један цветић овог Китановог букетића украсио би Моћ вештица кавер увертиру. У тој најлепшој земљи над земљама, парохијани Моћи Вештица би у својим преткоморама поред шугејза, дед метала, меланхолије и плесних ритмова имали макар мало слободног простора за животарење основних пламичака народне музике.
Китанов албум не претерано ингениозног назива ТУРБОФОЛК НИЈЕ М’ТАВ сачињен је од обрада песама Драгане Мирковић (већину представља најпознатији део католога познате ауторке из Беча, али има бога ми и неколико раритета). Начин на који Китан пимпује ове бисере је разлог зашто би га сместио у Моћ вештица микрокосмос. Са таман довољно дрскости, непоштовања, баханалије али и са једном новом емоцијом која надилази оригинално дело.
Нека вас не уплаше тмурне неонске vaporware магле које окружују луче из Касидола. Иако много тога омладинског из ове псеудокултуре можемо да чујемо/видимо у овом тејпу (хумор, кулнес), има у његовој сржи нешто што мало храбрије покушава да завапи.
Из те густе флуо помрчине креће интро који идеолошки и формално трасира оно што ћемо слушати. У lounge аранжману којег се не би постидео лоби Хотела Југославија позних 70их Драгана Мирковић приповеда о еволуцији свог stardoma. Њен глас или је модулиран на неки технички начин или је одглумљен од стране мушке индивидуе. Ова својврсна травестија наставиће се кроз цео тејп тако да ће полност вокала константно клизати из икс у ипсилон хромозоме.
Мој први кандидат да отвори Моћ Вештица је песма Хајде погледај ме у којој Китан хероином маринира ”оригинал” који је и сам обрада Халедове Ајше. И поред свеопште какофоније звукова и уздаха врло лепо се седиментирају и Халедови медитерански украси, Драганин шик 90их али пре свега Китаново бауљање у апокалиптичном свету vapor-a.
Од ове песме креће Сцила и Харибда постапокалиптичног фолк грува. Китан нас као учитељ води на екскурзију кроз пределе 90их и раних 2000их са ранчићем пуним екстазија. Осетљивим слушаоцима Моћи можда неће пријати овај параноја кроз новогодишњи вашар амбијент. Али ипак док држите кесе са повраћањем будите свесни да је Китан не само максимално испоштовао Гагу већ је у појединим песмама добрано амплификовао ДНК (поготову у Само да те видим). Дакле слободно се урадите, биће и боље од оригинала.
И онда долазимо до два тотема јужноветровске продукције, песама Опроусти што ти сметам и Мили мои (имајмо љубави за ове Китанове лингвистичке марифетлуке). Искрено завидим читаоцима ММГ-а који никада нису чули оригиналне композиције и који могу девичански да уживају у некима од најбољих композиција које су снимљене у овој земљи. У Опроусти присуствујемо једној грандиозној епопеји која у свом врхунцу даје звучну кулису ослобођења небеске Србије. Гагин вокал извире из свог оригиналног женског принципа не би ли меандрирао кроз све постојеће џендере дајући једну додатну нијанску оријенталног бонвиванства.
У Мили мои нас дочекује и испраћа Мики Палма Вујовић најављујући судбинску атмосферу. У средини дела се на монументалној скели јужног ветра гради медреса и џамија из које се ковитла нека узнемирујућа енергија.
Ту се тејп званично завршава, али само толико да би нас увео у приколицу у чијем бункеру се налазе 2 штека хероина. Прва полутка је Плачи земљо, и иако нисам стручан посаветовао бих Китана да је управо ово правац у којем би требало ићи. Речи тешко да могу да опишу ову кавурму у којој се налазе геополитичка школа, фолк коже, фанк тетиве, безобразлук и трансџендеризам.
Док у позадини са јефтиних звучника прозвукло истиче Bitchu njegova време је за заокружену оцену.
Китан је направио дело које има јајнике да сања о небеској Србији али у исто време то не ради спрдајући се са Драганом Мирковић или самим собом. Његов омладинско-хипстерски буке помоћи ће многима да и у овом аудио дрогирању пронађу неке трунке смисла тамо где нису ни мислили да их је могуће наћи. На томе треба да му будемо захвални.
Огњен селекта: 8,5 после животне школе 9,5
(текст је писан пре но што сам погледао треклист Моћи вештица од 26.4. Дакле без икаквог договора са патријархом Фридомом. Ова својврсна школа живота учинила ме је срећним јер изгледа да се моји снови полако остварују, те у складу са тим додајем једну оцену бонуса)
MMG:
Kako ne znam šta je Ognjen napisao (čak i dok ovo kopi-pejstujem i spajam pravim se lud), deluje mi glupo da se ovde raspisujem informacijama o Turbo Kitanu, a naročito da ih ponavljam. Možda je najbolje da kliknete na Bandcamp stranicu ovog izdanja i saznate sve što smo i mi, nakon čega neka vam Google bude najbolji prijatelj ako tražite više.
Librarion je poslednji izdavač na kamenjima, avangardnog Pančevca koga mnogo volim i koji mi se već jaaako dugo nije javio (živ li si, Rakase?!). Otuda je bilo koje njihovo izdanje, pa čak i ono koje se bavi Draganom Mirković nešto što, u najgorem slučaju, mora da se proba po svaku cenu.
Od kridenšalsa koji me preporučuju za recenziranje ovog albuma izdvojio bih sledeće:
- a ko će drugi?
- češće nego što biste mogli da očekujete s mojih usana sjure se stihovi “jeleni košute ljube, a gde si sada ti” i to u svojim bizarno-perverznim re-interpretacijama
- pesma Hajde pogledaj me mi zvuči kao nešto sporija verzija Šabanove Ti me varaš najbolje. Ne znam šta je starije, ali da liče, liče.
- čak i ako deluje (logično) da su sve pesme ovde autorsko vlasništvo Dragane Mirković dopuštam da se među njima krije možda Zokino, Cecino, Vesnino, Verino kukavičje jaje, čega ja nisam svestan.
Krenimo od naslova. Koji je genijalan. I govori da autor ima smisla za humor (mrtav ili mutav?!). Što je esencijalno za ovakav tip “tribjut” izdanja, koji u isto vreme mora da ispoštuje, tj dokaže “iskrene namere” spram primarnih slušalaca ovakve tj Draganine muzike, ali i da bude dovoljno zabavan i intrigantan za one koji mu ne bi prišli ni pod pretnjom gubljenja “šengenske vize”. Drugim rečima, ima šta da kaže. I autorova samouverenost dolazi kao neophodni stav. Drugim rečima, zabole me šta vi mislite o tome.
Kao što napomenuh, prema samoj autorki koja je poslužila kao ikona koja se repopartizuje za nove generacije nemam neki poseban odnos. Stanovite simpatije svakako je otvorila voljnošću da sebe kruniše kao novu kraljicu estrade i na filmskom terenu postmodernim rimejkovanjem Hajde da se volimo kroz Dragojevićev Slatko od snova. Posle toga, možda mi je samo veridba za princa od Beča i bajkoliki život u zamku privukao posebniju pažnju ka njoj.
Slušajući ovo izdanje, nesvestan sam da li sam u društvu Draganinog “grejtest hitsa”, ali ovde svakako ima solidnih pesama koje je Turbo Kitan prepakovao za nove uši. Ono što mi najviše remeti totalno prepuštanje je možda preraznolik pristup re-imaginaciji pesama tj preraznolik odabir originalnog materijala, koji, za moj ukus, prečesto cupka po kafani, a preretko izvodi Gagu među pop lejdiz. Turbo Kitan najviše aka pič kontrolu na vokalu, ali uspeva da ne bude samo egzekucija jeftinog vičhauzovanja koji svu kreativnost iskazuje ubacujući “kafanske kresove” u “drugu brzinu”.
Friziranje balada, kao u slučaju pomenute Hajde pogledaj me, ili fantastične Mili moi koja zvuči kao postmoderni sudar Gary Moorea s heroinom poravnatim rejverima, mi je daleko više prijalo, nego splavovizacija kafane u numerama poput Jedan za drughog u kome originalni duh “derta” ne posustaje obuzdan ramom Instagram storija.
S druge strane neočekivana zabava dolazi od kombinacije ranog hausa i svadbar-popa u neo-Tap 011 izvedbi Samo jedan KITAN, što govori o očiglednoj besmrtnosti “Devedesetih” u svim naknadnim naraštajima.
U kontekstu internacionalne scene, ovo može da izađe kao “frindž” izdanje na terenu na kome Arca, Planningtorock, Angel-Ho, (trenutno najomiljenija) Lyra Pramuk, Elysia Crampton, Rabit i slični kolo vode. Turbo Kitan je više nego prijatno i egzotično osveženje, koje na sličan način egzibicionira vokalima topeći ih u primalni zvuk lišen primarnog ili artikulisanog značenja, što je, paradoksalno?, smisao i težnja svakog “kafanskog hita”.
Poseban pomen (pun intended) zaslužuje i Plachi zemljo (posvećena meni nepoznatom pioniru srpskog vajporvejva, Dolfu Bimieru), koja koristi Draganinu pesmu na “KLF način” da kroz jeftine semplove i kolaže angažovano poveže “jednu pesmu” sa “jednom nacionalnom tragedijom” kao što je bilo zločinačko bombardovanje SR Jugoslavije (osećam da treba da napomenem da ovo poslednje pišem bez trunke ironije). Ne mogu da sudim koliko je srpskom narodu značila ova ili neka druga Draganina pesma u tim danima, ali na to su imali puno i neosporno pravo.
Na kraju, Turbo Kitan mi je svako više prijao nego što bih očekivao, ali manje nego što sam se nadao i želeo. Iako najbliže do sada konverziji jednog (osporavanog bla bla…) žanra u neki drugi, “podnošljiviji”, mislim da autorima, ipak, treba još autentične sinergije s materijalom i originalnim emocijama, kao i čistog muzičkog talenta da stare formate prepakuje u nove, koji poseduju više slojevitosti nego što je ovde pokazano. Stav i muda su tu.
No comments:
Post a Comment