Ustaškom delu hrvatske nacije sigurno sve ovo nije palo lako. Srećom, neustaški deo je snimio poprilično loš film o tome. Europska Unija, za čije je dobro ovaj "Pulski laureat" verovatno i snimljen, formalno može biti zadovoljna.
Krenimo od jedne jedine stvari koja je u ovom filmu dobra i zbog koje je ovaj film dobar- ja pre njega nisam znao za Dijanu Budisavljević, a još manje za ono što je ona učinila za spasavanje pravoslavne dece za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, kao i za pomoć koju je pružila pravoslavnim ženama u Logorgradu. Na tome joj i civilizacija i Srbija moraju biti večno zahvalni. I ja jesam.
Zatim, odvojimo umetnost od politike, jer politika je ono što je ovom filmu obezbedilo nastanak, pažnju, a i potonje nagrade. Nesumnjivo. A politika u ovom filmu počinje i završava dokumentarnim scenama dece koja umiru u logoru, dok im iz dupeta vise debela creva (kako reče ona preživela bakica) i po njima hodaju muve. Ako vam se tu život ne zgadi, teško da će upriličena umetnost pomoći da shvatite ostalo. Ili bilo šta.
Međutim, s obzirom na ekstremnu škakljivost svih mogućih stvari u vezi sa ovim filmom, pa i onu minimalnu koju ova recenzija donosi na teren "nekakvih" odnosa Hrvatske i Srbije, moramo se držati priče o umetnosti.
O Holokaustu i pošastima rata snimljeno je mnogo, ali i dalje nedovoljno, filmova. Bez mnogo razmišljanja, ja neke različite, ali podjednako čestite, pristupe toj tematici mogu da oivičim naslovima poput Shindler's List, Shoah, La vita e bella i Son of Saul. Nadam se da ste odgledali makar sva četiri. Jer tek onda ćete razumeti moje čuđenje da neko 2020, u želji da se, možda ne po prvi put (ali tako deluje), pozabavi ozbiljnom temom/tajnom/zločinom jedne nacije, pred nas izađe sa ovakvim filmom. Koji izgleda malo grdnije od prosečne History-jeve dramatizacije nekog istorijskog događaja, u kome su, obično, uzeti markantni statisti da iznesu zadati mizanscen dok preko njih ide glas naratora. Ređe i u bogatijim produkcijama, ti statisti i progovore tj odglume neki momenat koji je važniji za istoriju, nego za umetnost. Skoro kao ovde.
Dnevnik Diane Budisavljević, u režiji njene (dalje) rođake Dane Budisavljević, je crno-bela dramatizacija nekih ključnih elemenata priče o impresivnoj Dianinoj humanosti, protkana istotako crno-belim dokumentarnim snimcima četvoro preživele dece koje je Diana spasila, a koji su sada bliži popodnevnoj dremci i smrti, nego bilo čemu drugom. Film iz samo njemu znanih razloga kreće u flešbek iz 1943. godine u 1941. kada upoznajemo Dianu, činjenicu da je udata za Srbina, doktora, kada lagano počinje njena pro-aktivnost glede ulogorašenih žena pravoslavne i židovske veroispovesti. Dramske scene nisu povezane, one su samo ilustracija i rekonstrukcija određenog istorijskog čvora u priči- počeci logora, njeno organizovanje pomoći u hrani, pokušaj da se stvar legitimizuje preko hrvatskih vlasti ili Crvenog krsta, zatim proces spasavanja srpske dece iz logora u Gradiškoj, katalogizacija dece, njihovo udomljavanje (pun intended) po hrvatskim selima i preko crkve... Sve do kraja rata. To su kratke scene čiji je jedini cilj da prenesu informaciju. Ni o čemu drugom tu ne možemo da govorimo. Sem...
Sem o tome da se jedini prekor koji u toj dramatizaciji osećamo desi kada autorka filma ošine zle "drugove" koji su posle rata, prljavi i bahati došli da Diani "otmu" njenu dokumentaciju, koju potom trapavo i bez poštovanja nose i transportuju dalje, samo da bi je, kako nas telop obaveštava, potom i izgubili, i o njoj nema traga. Teško je ovde ne osetiti žgaravicu, nakon scena u kojima smo se nagledali kako bez tragova osude, silni i lepo vaspitani, a naročito neočekivano dobronamerni, Hrvati, zaposleni u Crvenom križu, crkvi ("otac nadbiskup", neimenovani), pa čak i bolnici, pa čak i nemački oficiri i upravitelji gradskih logora, pokazuju obilato razumevanje za Dianine namere. Nigde da proviri njihova oporija osuda, nigde da neko opsuje Dianu, sem obesnih gestapo-ustaša koji su joj došli u stan i bez mnogo reči prevrnuli brašno i jabuke spremane za logoraše. Nakon čega su otišli. Iju! Iako na početku vidimo s koliko radosti zagrebački živalj dočekuje Švabe, nema mnogo od njih koji su Diani zagorčavali život dok je pomagala "Srbe". Pojavi se samo jedna dobrotvorka koja bi, radije, ostala anonimna. Čak i ako i dalje govorimo o umetnosti, apsurdna neverovatnost nekih dešavanja je skoro komična. A ako se prihvatimo politike...
Ništa bolje ne stojimo ni na terenu "survajvora". Ovi siroti ljudi, koji su preživeli sve najgore što nekome može da se desi i pre nego što su naučili da čitaju, pozvani su da ponovo prošetaju bivšim logorskim mestima i zgradama i da se "prisete". To su ljudi kojima se sve to desilo pre više od 70 godina i ako su imali sreće- sve su zaboravili. To su ljudi koji su u međuvremenu proživeli neke živote u kojima ih niko, a ni život, nije pitao mnogo o svemu tome, jer oni ovde ne deluju previše inspirativno, ne donose mnogo detalja ili insajta, nisu "odabrani", već su verovatno jedni od retkih koji su i dalje živi (dakle, daj šta daš). Svi sem bakice koja iz samo njoj znanih razloga pokušava da skine oljuštenu boju sa davno neodržavanih zidova. Ona deluje kao da se i dalje guši u tome što je prizvala, ali Dana ne čačka mečku previše. Ono šta ovi ljudi govore, šta god da oni govore- mi moramo da slušamo, s poštovanjem. Ali, to je politika. S umetničke tačke gledišta, dojam je bedan. Baš kao i zapušteni seting svih lokacija na koje su dovedeni. Niko tu ni o čemu ne brine.
U filmu Dnevnik Diane Budisavljević išutiraće vas prizori koji su nesporno nepodnošljivi, ali mislim da nema potrebe da zbog njih aplaudirate filmu koji je toliko mediokritetski i kvazi-umetnički (sve sa bednim pokušajem da bude nekakva pomodna lo-fi kostimirana drama) da je to skoro bezobrazno. Drsko i bezobrazno. Otuda od njega ne treba očekivati ništa u pogledu buđenja njihovog, ili našeg, "interesovanja za istinu". Ovo je verovatno uzbudilo samo par ekstremnih, ali neuposlenih, desnica s obe strane.
SELEKTAH: 2/10
Krenimo od jedne jedine stvari koja je u ovom filmu dobra i zbog koje je ovaj film dobar- ja pre njega nisam znao za Dijanu Budisavljević, a još manje za ono što je ona učinila za spasavanje pravoslavne dece za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, kao i za pomoć koju je pružila pravoslavnim ženama u Logorgradu. Na tome joj i civilizacija i Srbija moraju biti večno zahvalni. I ja jesam.
Zatim, odvojimo umetnost od politike, jer politika je ono što je ovom filmu obezbedilo nastanak, pažnju, a i potonje nagrade. Nesumnjivo. A politika u ovom filmu počinje i završava dokumentarnim scenama dece koja umiru u logoru, dok im iz dupeta vise debela creva (kako reče ona preživela bakica) i po njima hodaju muve. Ako vam se tu život ne zgadi, teško da će upriličena umetnost pomoći da shvatite ostalo. Ili bilo šta.
Međutim, s obzirom na ekstremnu škakljivost svih mogućih stvari u vezi sa ovim filmom, pa i onu minimalnu koju ova recenzija donosi na teren "nekakvih" odnosa Hrvatske i Srbije, moramo se držati priče o umetnosti.
O Holokaustu i pošastima rata snimljeno je mnogo, ali i dalje nedovoljno, filmova. Bez mnogo razmišljanja, ja neke različite, ali podjednako čestite, pristupe toj tematici mogu da oivičim naslovima poput Shindler's List, Shoah, La vita e bella i Son of Saul. Nadam se da ste odgledali makar sva četiri. Jer tek onda ćete razumeti moje čuđenje da neko 2020, u želji da se, možda ne po prvi put (ali tako deluje), pozabavi ozbiljnom temom/tajnom/zločinom jedne nacije, pred nas izađe sa ovakvim filmom. Koji izgleda malo grdnije od prosečne History-jeve dramatizacije nekog istorijskog događaja, u kome su, obično, uzeti markantni statisti da iznesu zadati mizanscen dok preko njih ide glas naratora. Ređe i u bogatijim produkcijama, ti statisti i progovore tj odglume neki momenat koji je važniji za istoriju, nego za umetnost. Skoro kao ovde.
Dnevnik Diane Budisavljević, u režiji njene (dalje) rođake Dane Budisavljević, je crno-bela dramatizacija nekih ključnih elemenata priče o impresivnoj Dianinoj humanosti, protkana istotako crno-belim dokumentarnim snimcima četvoro preživele dece koje je Diana spasila, a koji su sada bliži popodnevnoj dremci i smrti, nego bilo čemu drugom. Film iz samo njemu znanih razloga kreće u flešbek iz 1943. godine u 1941. kada upoznajemo Dianu, činjenicu da je udata za Srbina, doktora, kada lagano počinje njena pro-aktivnost glede ulogorašenih žena pravoslavne i židovske veroispovesti. Dramske scene nisu povezane, one su samo ilustracija i rekonstrukcija određenog istorijskog čvora u priči- počeci logora, njeno organizovanje pomoći u hrani, pokušaj da se stvar legitimizuje preko hrvatskih vlasti ili Crvenog krsta, zatim proces spasavanja srpske dece iz logora u Gradiškoj, katalogizacija dece, njihovo udomljavanje (pun intended) po hrvatskim selima i preko crkve... Sve do kraja rata. To su kratke scene čiji je jedini cilj da prenesu informaciju. Ni o čemu drugom tu ne možemo da govorimo. Sem...
Sem o tome da se jedini prekor koji u toj dramatizaciji osećamo desi kada autorka filma ošine zle "drugove" koji su posle rata, prljavi i bahati došli da Diani "otmu" njenu dokumentaciju, koju potom trapavo i bez poštovanja nose i transportuju dalje, samo da bi je, kako nas telop obaveštava, potom i izgubili, i o njoj nema traga. Teško je ovde ne osetiti žgaravicu, nakon scena u kojima smo se nagledali kako bez tragova osude, silni i lepo vaspitani, a naročito neočekivano dobronamerni, Hrvati, zaposleni u Crvenom križu, crkvi ("otac nadbiskup", neimenovani), pa čak i bolnici, pa čak i nemački oficiri i upravitelji gradskih logora, pokazuju obilato razumevanje za Dianine namere. Nigde da proviri njihova oporija osuda, nigde da neko opsuje Dianu, sem obesnih gestapo-ustaša koji su joj došli u stan i bez mnogo reči prevrnuli brašno i jabuke spremane za logoraše. Nakon čega su otišli. Iju! Iako na početku vidimo s koliko radosti zagrebački živalj dočekuje Švabe, nema mnogo od njih koji su Diani zagorčavali život dok je pomagala "Srbe". Pojavi se samo jedna dobrotvorka koja bi, radije, ostala anonimna. Čak i ako i dalje govorimo o umetnosti, apsurdna neverovatnost nekih dešavanja je skoro komična. A ako se prihvatimo politike...
Ništa bolje ne stojimo ni na terenu "survajvora". Ovi siroti ljudi, koji su preživeli sve najgore što nekome može da se desi i pre nego što su naučili da čitaju, pozvani su da ponovo prošetaju bivšim logorskim mestima i zgradama i da se "prisete". To su ljudi kojima se sve to desilo pre više od 70 godina i ako su imali sreće- sve su zaboravili. To su ljudi koji su u međuvremenu proživeli neke živote u kojima ih niko, a ni život, nije pitao mnogo o svemu tome, jer oni ovde ne deluju previše inspirativno, ne donose mnogo detalja ili insajta, nisu "odabrani", već su verovatno jedni od retkih koji su i dalje živi (dakle, daj šta daš). Svi sem bakice koja iz samo njoj znanih razloga pokušava da skine oljuštenu boju sa davno neodržavanih zidova. Ona deluje kao da se i dalje guši u tome što je prizvala, ali Dana ne čačka mečku previše. Ono šta ovi ljudi govore, šta god da oni govore- mi moramo da slušamo, s poštovanjem. Ali, to je politika. S umetničke tačke gledišta, dojam je bedan. Baš kao i zapušteni seting svih lokacija na koje su dovedeni. Niko tu ni o čemu ne brine.
U filmu Dnevnik Diane Budisavljević išutiraće vas prizori koji su nesporno nepodnošljivi, ali mislim da nema potrebe da zbog njih aplaudirate filmu koji je toliko mediokritetski i kvazi-umetnički (sve sa bednim pokušajem da bude nekakva pomodna lo-fi kostimirana drama) da je to skoro bezobrazno. Drsko i bezobrazno. Otuda od njega ne treba očekivati ništa u pogledu buđenja njihovog, ili našeg, "interesovanja za istinu". Ovo je verovatno uzbudilo samo par ekstremnih, ali neuposlenih, desnica s obe strane.
SELEKTAH: 2/10
No comments:
Post a Comment