BABYTEETH

Da se pravim pametan (?).
Znate kako je filmski opus neformalno podeljen u dve "suparničke" grupe- onu koja naginje žanru tj "Holivudu" i onu koja naginje "filmu kao umetnosti" tj evropskom ili festivalskom filmu?... Ne morate da se složite.
Gledajući Babyteeth shvatio sam da bi se jasna, razgraničavajuća (i podjednako pogrešna kao i sve ostale) crta između ta dva tipa filmova mogla povući u odnosu na njihov fundamentalni odnos prema smrti. U "žanrovskim" filmovima smrt nije najjača, ona nije pobeđena, ali je njena nepobedivost skrajnuta i nije bitna, dok sve ostale "životne sile" trijumfuju, poput ljubavi, prijateljstva, zavisti, strasti, ambicija, sreće... U "festivalskim" filmovima smrt je nepobediva, čak i kada priče nemaju nikakve veze sa njom one se dešavaju u njenoj senci i sve druge životne sile su podređene njenoj nepobedivosti. Kada se "festivalski" film, kao Babyteeth, bavi smrću, to je kao kada Papa uđe u Crkvu Sv. Marka da održi misu- prisustvujemo rutinskom udovoljavanju bogu na mestu koje je maksimalno opremljeno za tako nešto.

Kada mlada osoba umire to je za sve ostale trpljenje stravičnog osećaja nepravde. Kada mlada osoba umire od raka to je demonstracija onoga što se može desiti i nama na jedan od najgorih mogućih načina. Pred publikom. Koja bi podjednako bila bilo gde drugde i nigde drugde. Koja mora da sačeka kraj predstave.

U filmu glumice i rediteljke Shannon Murphy gledamo kako umire jedna šesnaestogodišnja devojčica. Deluje talentovana violinistkinja. Deluje i dalje nevina. Deluje pametna, topla i radoznala. Deluje sasvim nedužna.

Film počinje kada na železničkoj stanici Milla upozna Mosesa, nešto starijeg zgubidana i vikend-narkomana, koji u prijateljstvu sa njom vidi priliku da profitira na novcu za njene užine i lekovima kojih u njenoj porodici ima na pretek. Jer tata je psihijatar, koji leči i sebe i druge, i mamu, koja je od kada se ćerka razbolela neravnomerno prisutna u realnosti. Tata i mama imaju jedan od onih modernih, "njuejdž" odnosa čije su liberalnosti samo pojačane ćerkinom bolešću i željom da je ni u čemu ne sprečavaju, jer je njeno zdravlje ruski rulet sa pet metaka u cevi.

Tokom filma Milla pokušava da pobegne od svoje bolesti u zaljubljenost u nestašnog Mosesa, da bude hrabra uprkos njegovim malim i velikim izdajama i prohtevima. Pokušava da bude dobralošakćer svojim roditeljima i odraste još malo pre nego što je bolest proguta.

Babyteeth, nazvan po mlečnom zubu koji Milli ispadne pri kraju filma (konačno!), simbolično pokazujući trenutak definitivnog odrastanja je film o nekoliko ljudi koje najviše od svega Millina bolest i njen ishod teraju da se uozbilje, uhumane i pomire sa tim da su neki krajevi neminovni.

U suštini, Babyteeth ne nudi ništa što mnogi drugi slični filmovi "o teškim trenucima koji nas teraju da shvatimo šta u životu zaista vredi" nisu već pokazali, mnogi i mnogo bolje. U egzekuciji, Shannon režiju tretira literarno, ne samo zbog periodičnih ispisa na ekranu koji ispunjavaju različite svrhe- nekad su kao podnaslov, nekad fokusiraju scenu na jednu stvar, nekada otkrivaju nešto što se u njoj ne vidi ili barem ne jasno, nekad komentarišu događaje. U toj igri slike i reči krije se vrlo vešta i slojevita režija koja gledaocu pruža mnogo više od onoga što "samo" vidi. Ti ispisi indukuju slike u glavi gledaoca koje se potom umrežavaju sa onim što mu je Murphy priredila i taj miks kreira znatno bogatiji utisak. Skoro kao da gledamo film i u isto vreme, sekund ranije pre svake scene čujemo njenu poetskiju skicu. Taj, nezanemarljiv, momenat je jedino što filmu daje neki šarm i nekakvo opravdanje.

Možda je vulgarno reći da je ovo "coming of age" film.

SELEKTAH: 4plus/10