Moj austrijski smeh. Prema romanu Elfriede Jelinek
Razlozi zašto sam ovo gledao:
Producent je Ulrich Seidl. Koji je moj drugi najomiljeniji Austrijanac.
Prema romanu Elfriede Jelinek. Koju nikada nisam čitao.
Pominju se zombiji.
Film je osvojio FIPRESCI nagradu na prošlogodišnjem Berlinskom festivalu.
Die Kinder Der Toten je snimljen, po mojoj slobodnoj proceni, za još manje para nego Moj jutarnji smeh. Slično njemu, trebalo bi da bude komedija. I maksimalno je izvukao stil iz svojih "nemogućnosti".
I tu svaka sličnost prestaje.
A možda je sramno i uopšte porediti ta dva ostvarenja.
Nisam čitao Elfriedein roman, ali sumnjam da je ovaj ultratrešhoror njegova reprezentativna adaptacija. Možda se čak radi i o nekoj vrsti anti-elitističkog "osvetničkog" uratka. Znajući Seidla, sve je moguće*.
Međutim, film koji smo dobili i koji traje kao gladna godina sat i po, izgleda kao obesno iživljavanje ultranetalentovane elite koja se spuštanjem na plebskovski žanr treš horora podjednako nemušto iživljava po žanru i svojim provokativnim čačkanjem ultrakonzervativnih nazora "prave Austrije", tj jugoistočne oblasti Styria u konkretnom slučaju.
Baviti se radnjom verovatno i nema nekog naročitog smisla. Jer se ona raspada i kroji, čini se, kako je par reditelja (Kelly Cooper i Pavol Liska) usputno dobijao ideje. Recimo da bismo mogli da kažemo da se dolazak sirijskih izbeglica ("pesnika") u reon Styrije poklapa s izbijanjem zombi apokalipse. Ono što proističe, neurnebesno nesmešno razigrava motive porodičnog sadizma, neempatije, nacističkih korena i istorije, ksenofobičnosti i slične motive koje su noviji austrijski filmovi već popularizovali.
Sam film realizovan je kao "nemi film u boji" sa hardkor treš estetikom čija kurcobolja ide dotle da neki dublovi nisu ponavljani uprkos očiglednom smehu glumaca i statista. Jedino što je impresivno u svemu jeste entuzijazam i participacija lokalnog življa i (pretpostavljam) amaterske glumačke struke svih uzrasta, koja je pristala da se valja (ne umem da nađem bolji izraz) u rediteljskim zamislima.
Die Kinder Der Toten ("Deca mrtvih") govori o pokušaju pobune sledećih naraštaja, u filmu oličene kroz lik jedne nevoljene ćerke i njene "hladne" majke, a metaforično kroz odnos Austrije prema svojoj istoriji tj svojoj budućnosti. Međutim, neinspirativna, hiperamaterska i iživljavajuća satira kojoj smo izloženi deluje previše proizvoljno, dramski nepromišljeno, dosadno i kao nešto što bi u 20 puta kraćem trajanju možda bio solidan You Tube klip i kandidat za neki treš/amaterski festival kratkog metra.
Ako ima jedan pozitivan momenat cele priče, to je što me sada zanima Elfriedein predložak.
SELEKTAH: 1/10
* Mada... čitam sad, čini se da je Jelinek možda baš ovako nekako i zamislila junake svog romana.
Razlozi zašto sam ovo gledao:
Producent je Ulrich Seidl. Koji je moj drugi najomiljeniji Austrijanac.
Prema romanu Elfriede Jelinek. Koju nikada nisam čitao.
Pominju se zombiji.
Film je osvojio FIPRESCI nagradu na prošlogodišnjem Berlinskom festivalu.
Die Kinder Der Toten je snimljen, po mojoj slobodnoj proceni, za još manje para nego Moj jutarnji smeh. Slično njemu, trebalo bi da bude komedija. I maksimalno je izvukao stil iz svojih "nemogućnosti".
I tu svaka sličnost prestaje.
A možda je sramno i uopšte porediti ta dva ostvarenja.
Nisam čitao Elfriedein roman, ali sumnjam da je ovaj ultratrešhoror njegova reprezentativna adaptacija. Možda se čak radi i o nekoj vrsti anti-elitističkog "osvetničkog" uratka. Znajući Seidla, sve je moguće*.
Međutim, film koji smo dobili i koji traje kao gladna godina sat i po, izgleda kao obesno iživljavanje ultranetalentovane elite koja se spuštanjem na plebskovski žanr treš horora podjednako nemušto iživljava po žanru i svojim provokativnim čačkanjem ultrakonzervativnih nazora "prave Austrije", tj jugoistočne oblasti Styria u konkretnom slučaju.
Baviti se radnjom verovatno i nema nekog naročitog smisla. Jer se ona raspada i kroji, čini se, kako je par reditelja (Kelly Cooper i Pavol Liska) usputno dobijao ideje. Recimo da bismo mogli da kažemo da se dolazak sirijskih izbeglica ("pesnika") u reon Styrije poklapa s izbijanjem zombi apokalipse. Ono što proističe, neurnebesno nesmešno razigrava motive porodičnog sadizma, neempatije, nacističkih korena i istorije, ksenofobičnosti i slične motive koje su noviji austrijski filmovi već popularizovali.
Sam film realizovan je kao "nemi film u boji" sa hardkor treš estetikom čija kurcobolja ide dotle da neki dublovi nisu ponavljani uprkos očiglednom smehu glumaca i statista. Jedino što je impresivno u svemu jeste entuzijazam i participacija lokalnog življa i (pretpostavljam) amaterske glumačke struke svih uzrasta, koja je pristala da se valja (ne umem da nađem bolji izraz) u rediteljskim zamislima.
Die Kinder Der Toten ("Deca mrtvih") govori o pokušaju pobune sledećih naraštaja, u filmu oličene kroz lik jedne nevoljene ćerke i njene "hladne" majke, a metaforično kroz odnos Austrije prema svojoj istoriji tj svojoj budućnosti. Međutim, neinspirativna, hiperamaterska i iživljavajuća satira kojoj smo izloženi deluje previše proizvoljno, dramski nepromišljeno, dosadno i kao nešto što bi u 20 puta kraćem trajanju možda bio solidan You Tube klip i kandidat za neki treš/amaterski festival kratkog metra.
Ako ima jedan pozitivan momenat cele priče, to je što me sada zanima Elfriedein predložak.
SELEKTAH: 1/10
* Mada... čitam sad, čini se da je Jelinek možda baš ovako nekako i zamislila junake svog romana.
No comments:
Post a Comment