Treći film Hirokazu Koreede
Distance, kao i brojni Koreedini filmovi, proučava uticaj smrti na preživele. U nekima od tih ostvarenja upravo je to kako je do smrti došlo ono što postaje noćna mora preživelih i nešto što moraju ili ne uspevaju da razreše. U ovom filmu, pratimo rođake nekoliko članova religioznog kulta koji je otrovao jedan od izvora pijaće vode Tokija, nakon čega su počinili masovno samoubistvo. Na trogodišnjicu tog čina, njih četvoro odlaze do reke koja se nalazi u blizini prebivališta kulta da odaju počast preminulima. Međutim, neko im ukrade automobil. I oni su prinuđeni da provedu noć u napuštenoj kući kulta, zajedno sa jednim od preživelih članova kulta, koji je također došao da oda počast nekadašnjim saborcima (tokom filma saznaćemo i kome specifično).
Koreeda, što nije uobičajeno za stil japanskih autora, a ni njegov, ukoliko me sećanje ne vara, snima skoro sve vreme "iz ruke" što, u kontekstu bujne vegetacije i "ukletosti" kuće samo pojačava Blair Witch Project atmosferu i (pred)osećaj da nešto strašno mora da se desi ove noći.
A ne desi se.
Što i nije neki spojl za poznavaoce Koreedinog opusa.
Film prati preživele junake u novonastalim okolnostima neplaniranog zbližavanja s ljudima s kojima imaju samo jednu i to dosta neveselu zajedničku stvar, dok u isto vreme kroz njihove pojedinačne flešbekove pokušava da osvetli neke od ključnih trenutaka koje su ove četiri (zapravo pet) osobe imale s preminulima, a naročito one kada su ovi odlučili da napuste pređašnje živote i prepuste se životu u kultu. Neke od tih epizoda su skoro apsurdno smešne (oproštaj sa suprugom u restoranu), ali većina tapka u relativno sličnim opraštanjima koja ostavljaju utisak da jedan od aktera nastavlja život u drugoj zemlji, ne i u drugom perceptivnom sistemu. Koreedin veliki talenat da relativno lako detaljima pronikne u karaktere i osećanja svojih junaka ovde ne briljira naročito i moj je osećaj da se naročito u "sadašnjem trenutku" film predugu vrti u krug, samo menjajući lokacije- oko kuće, u kući, za improvizovanim ognjištem...
Pred sam kraj, nešto malo trilerozne misterije proviri u film u formi da neki od "preživelih" nisu ono za šta se izdaju, već da kriju svoju vezu sa kultom, ali kad se i to razjasni- nema nekog posebnog ili posebno prosvetljujućeg iznenađenja. Distance je film koji, baš kao ni njegovi junaci, ne uspeva da pronađe pravu distancu od onoga što se desilo, niti će ikada moći, da sebi objasni zašto je do toga došlo. Članovi kulta su unutar ovoga našli sva ona opšta mesta sličnih priča- bliskost i smisao, koju nisu nalazili u životu, a deo svojih terorističkih aktivnosti opravdali su pesimističnom interpretacijom čoveka prema planeti, koji zaslužuje kaznu.
Distance je imao vrlo zanimljivu premisu, ali čini se da Koreeda nije imao najbolji insajt u istu, kao i da su četiri (preslične) perspektive mogle da budu zamenjene samo jednom (plus član kulta) koja je onda mogla da bude daleko temeljnije istražena.
SELEKTAH: 5/10
Distance, kao i brojni Koreedini filmovi, proučava uticaj smrti na preživele. U nekima od tih ostvarenja upravo je to kako je do smrti došlo ono što postaje noćna mora preživelih i nešto što moraju ili ne uspevaju da razreše. U ovom filmu, pratimo rođake nekoliko članova religioznog kulta koji je otrovao jedan od izvora pijaće vode Tokija, nakon čega su počinili masovno samoubistvo. Na trogodišnjicu tog čina, njih četvoro odlaze do reke koja se nalazi u blizini prebivališta kulta da odaju počast preminulima. Međutim, neko im ukrade automobil. I oni su prinuđeni da provedu noć u napuštenoj kući kulta, zajedno sa jednim od preživelih članova kulta, koji je također došao da oda počast nekadašnjim saborcima (tokom filma saznaćemo i kome specifično).
Koreeda, što nije uobičajeno za stil japanskih autora, a ni njegov, ukoliko me sećanje ne vara, snima skoro sve vreme "iz ruke" što, u kontekstu bujne vegetacije i "ukletosti" kuće samo pojačava Blair Witch Project atmosferu i (pred)osećaj da nešto strašno mora da se desi ove noći.
A ne desi se.
Što i nije neki spojl za poznavaoce Koreedinog opusa.
Film prati preživele junake u novonastalim okolnostima neplaniranog zbližavanja s ljudima s kojima imaju samo jednu i to dosta neveselu zajedničku stvar, dok u isto vreme kroz njihove pojedinačne flešbekove pokušava da osvetli neke od ključnih trenutaka koje su ove četiri (zapravo pet) osobe imale s preminulima, a naročito one kada su ovi odlučili da napuste pređašnje živote i prepuste se životu u kultu. Neke od tih epizoda su skoro apsurdno smešne (oproštaj sa suprugom u restoranu), ali većina tapka u relativno sličnim opraštanjima koja ostavljaju utisak da jedan od aktera nastavlja život u drugoj zemlji, ne i u drugom perceptivnom sistemu. Koreedin veliki talenat da relativno lako detaljima pronikne u karaktere i osećanja svojih junaka ovde ne briljira naročito i moj je osećaj da se naročito u "sadašnjem trenutku" film predugu vrti u krug, samo menjajući lokacije- oko kuće, u kući, za improvizovanim ognjištem...
Pred sam kraj, nešto malo trilerozne misterije proviri u film u formi da neki od "preživelih" nisu ono za šta se izdaju, već da kriju svoju vezu sa kultom, ali kad se i to razjasni- nema nekog posebnog ili posebno prosvetljujućeg iznenađenja. Distance je film koji, baš kao ni njegovi junaci, ne uspeva da pronađe pravu distancu od onoga što se desilo, niti će ikada moći, da sebi objasni zašto je do toga došlo. Članovi kulta su unutar ovoga našli sva ona opšta mesta sličnih priča- bliskost i smisao, koju nisu nalazili u životu, a deo svojih terorističkih aktivnosti opravdali su pesimističnom interpretacijom čoveka prema planeti, koji zaslužuje kaznu.
Distance je imao vrlo zanimljivu premisu, ali čini se da Koreeda nije imao najbolji insajt u istu, kao i da su četiri (preslične) perspektive mogle da budu zamenjene samo jednom (plus član kulta) koja je onda mogla da bude daleko temeljnije istražena.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment