Dobrodošli u eru revizionizma!
Armando Iannucci je komičar jasnog i prepoznatljivog stila i humora, natopljenog nemilosrdnom satirom i cinizmom.
Bez njega ne bi bilo Alana Partridgea, The Thick Of It i Veep, In The Loop i The Death Of Stalin.
Zašto bi neko sa tako jedinstvenim i ogromnim talentom odlučio da napravi film koji izgleda kao da Kenneth Branagh imitira Terry-ja Gilliama?
Film koji je tek u dve ili tri scene smešan.
I nikada urnebesan.
Baziran na romanu Charlesa Dickensa David Copperfield i prekršten u The Personal History Of..., koji sugeriše pojačan stepen autorske interpretacije, novi Iannuccijev film donosi nešto od šarma i maštovitosti Branaghinih recentnih rimejkova klasičnih bajki, koje je uradio za Disney, a koje uspevaju da, za PG rejting, pomire moderan, "zapadnjački" duh sa univerzalnim i nevinim terenom bajke. S tim što je Iannucci, dodao nešto apsurda i vizuelnih akrobacija, koje sugerišu i solidan omaž Gilliamov(sk)om duhovitom i radikalnom odnosu prema originalom materijalu. Rezultat je film koji skoro da ne poseduje ništa od onoga što bi prepoznali kao "ijanučijevsko" i možda najveći kompliment zaslužuje u domenu toga koliko je autor uspeo da pobegne od samog sebe. Što bi imalo još veću vrednost da je autor stigao do nekog novog sebe. A ne do Brane koji imitira Terija.
The Personal History... je, u najboljem slučaju, dečiji film koji priča životnu priču Davida Copperfielda koji nakon (pre-)udaje majke udovice, završava u fabrici svog zlog očuha, nakon čega ga život potuca po raznim lokacijama, od mila do nedraga, dok konačno ne stane na svoje noge, pre svega finansijski, sa ženom koju voli, i ne uzvrati dobrim svima koji su mu pomogli.
Međutim, Iannucci u naponu kreativne energije odlučuje da razbuca klasični seting viktorijanske ere i sve "bele Engleze" u njemu i u svojoj re-interpretaciji ovaj "britanski klasik" predstavi kao stvarno britanski tj sastavljen od rasa i nacija koje su činile i onu, a, još više, i ovu Britaniju. Pa tako Copperfielda igra Dev Patel, iako je rođena sestra njegovog oca, belja da belja ne može biti, Tilda Swinton. I u nastavku priče, crne majke će bez problema imati belu decu, zauzimati visoke pozicije u onom društvu i nijedan od junaka neće videti boje. Što je lepo. I revizionistički. Ali ultimativno zbunjuje gledaoca- jer ne zna kako da percipira odnose među junacima koji ne vide nelogičnosti u tako postavljenoj multikulturalnoj realnosti- junaci ne vide boje, znači (da) ni gledalac ne (treba da) vidi boje. Znači boje nisu bitne, ako nisu bitne, zašto onda svi nisu beli kao što su bili kod Dickensa?! Mada me više brine, ta fina anti-demokratičnost zarad demokratije- "hajde da ne vidimo boje!". Neka hvala, ja bih radije da imam izbor, nego da se glupiram i ne znam šta radim.
Ali, i taj "nevešto plasirani politički angažman" (da tako, i zarad pređašnje ljubavi prema Iannucciju, formulišem svoj negativni stav) bi mogli da prevaziđemo da nam je Iannucci ponudio film koji je sav u naporu da pršti energijom i životom i stavrno takav. A ne da na vrlo čudan način, kao u Nickelodeonu Petera Bogdanovicha, sve bude postavljeno da bude smešno, a ni malo nije, niti uspeva da nas ubedi u taj svoj elan i životnu radost. Iannucci demonstrira kako izgleda kada je umetnik svim snagama svog uma u nečemu, ali srcem nije. Kako izgleda kada zna šta treba da uradi, ali u toj nameri iz svog kreativnog arsenala izbacuje najpotentnija i najkvalitetnija oruđa. The Personal History... je dobra namera. I ništa više. I to nikada ne može biti jedini ili dovoljan razlog da ga umetnički prevrednujemo.
SELEKTAH: 2/10
Armando Iannucci je komičar jasnog i prepoznatljivog stila i humora, natopljenog nemilosrdnom satirom i cinizmom.
Bez njega ne bi bilo Alana Partridgea, The Thick Of It i Veep, In The Loop i The Death Of Stalin.
Zašto bi neko sa tako jedinstvenim i ogromnim talentom odlučio da napravi film koji izgleda kao da Kenneth Branagh imitira Terry-ja Gilliama?
Film koji je tek u dve ili tri scene smešan.
I nikada urnebesan.
Baziran na romanu Charlesa Dickensa David Copperfield i prekršten u The Personal History Of..., koji sugeriše pojačan stepen autorske interpretacije, novi Iannuccijev film donosi nešto od šarma i maštovitosti Branaghinih recentnih rimejkova klasičnih bajki, koje je uradio za Disney, a koje uspevaju da, za PG rejting, pomire moderan, "zapadnjački" duh sa univerzalnim i nevinim terenom bajke. S tim što je Iannucci, dodao nešto apsurda i vizuelnih akrobacija, koje sugerišu i solidan omaž Gilliamov(sk)om duhovitom i radikalnom odnosu prema originalom materijalu. Rezultat je film koji skoro da ne poseduje ništa od onoga što bi prepoznali kao "ijanučijevsko" i možda najveći kompliment zaslužuje u domenu toga koliko je autor uspeo da pobegne od samog sebe. Što bi imalo još veću vrednost da je autor stigao do nekog novog sebe. A ne do Brane koji imitira Terija.
The Personal History... je, u najboljem slučaju, dečiji film koji priča životnu priču Davida Copperfielda koji nakon (pre-)udaje majke udovice, završava u fabrici svog zlog očuha, nakon čega ga život potuca po raznim lokacijama, od mila do nedraga, dok konačno ne stane na svoje noge, pre svega finansijski, sa ženom koju voli, i ne uzvrati dobrim svima koji su mu pomogli.
Međutim, Iannucci u naponu kreativne energije odlučuje da razbuca klasični seting viktorijanske ere i sve "bele Engleze" u njemu i u svojoj re-interpretaciji ovaj "britanski klasik" predstavi kao stvarno britanski tj sastavljen od rasa i nacija koje su činile i onu, a, još više, i ovu Britaniju. Pa tako Copperfielda igra Dev Patel, iako je rođena sestra njegovog oca, belja da belja ne može biti, Tilda Swinton. I u nastavku priče, crne majke će bez problema imati belu decu, zauzimati visoke pozicije u onom društvu i nijedan od junaka neće videti boje. Što je lepo. I revizionistički. Ali ultimativno zbunjuje gledaoca- jer ne zna kako da percipira odnose među junacima koji ne vide nelogičnosti u tako postavljenoj multikulturalnoj realnosti- junaci ne vide boje, znači (da) ni gledalac ne (treba da) vidi boje. Znači boje nisu bitne, ako nisu bitne, zašto onda svi nisu beli kao što su bili kod Dickensa?! Mada me više brine, ta fina anti-demokratičnost zarad demokratije- "hajde da ne vidimo boje!". Neka hvala, ja bih radije da imam izbor, nego da se glupiram i ne znam šta radim.
Ali, i taj "nevešto plasirani politički angažman" (da tako, i zarad pređašnje ljubavi prema Iannucciju, formulišem svoj negativni stav) bi mogli da prevaziđemo da nam je Iannucci ponudio film koji je sav u naporu da pršti energijom i životom i stavrno takav. A ne da na vrlo čudan način, kao u Nickelodeonu Petera Bogdanovicha, sve bude postavljeno da bude smešno, a ni malo nije, niti uspeva da nas ubedi u taj svoj elan i životnu radost. Iannucci demonstrira kako izgleda kada je umetnik svim snagama svog uma u nečemu, ali srcem nije. Kako izgleda kada zna šta treba da uradi, ali u toj nameri iz svog kreativnog arsenala izbacuje najpotentnija i najkvalitetnija oruđa. The Personal History... je dobra namera. I ništa više. I to nikada ne može biti jedini ili dovoljan razlog da ga umetnički prevrednujemo.
SELEKTAH: 2/10
No comments:
Post a Comment