DOMACHI STRANZY - Zao-stavshtinah (Samo(ne)objavljeno)

Nedočekani kao domaći, neispraćeni kao stranci

FULL DISCLOSURE: Domachi Stranzy je (bio) powerty-jev bend.
FULLER DISCLOSURE: Ovaj prikaz nije zato što on piše ovde.


Ovde možete da pročitate kompletnu istoriju Domachih Stranaza. Za vas koje mrzi da klikćete i borite se sa par pasusa dugiim tekstom evo nekih (možda i ne najzanimljivijih) izvoda.
Bend su pored powerty-ja činili i Kejkz i CaliChetnik. Godina je 2001.

"Trio se vrlo brzo sporazumeo među sobom, jer je svako za sebe bio predstavnik one manjine koja je upisala Političke nauke sa ciljem da se nikad ne bavi politikom profesionalno..."

"Usledilo je čudesno leto tokom kojeg sam, ničim izazvan, počeo da pišem rep tekstove. Tek smo ušli u XXI vek te 2001. godine. Sindikat je pravio koncerte za pedesetak ljudi, VIP je sa Đusom odradio Ko će to da plati. Pošto sam se vratio iz Šumadije, Kejkz i ja smo seli u Katakombe, fakultetsku krčmu, gde sam mu otkrio da imam neke tekstove, na šta je on sa osmehom odgovorio “Znao sam”."

"Grupa Domaći Stranci je tako spontano nastala, bez nekih skrivenih pomisli oko slave, para ili neke treće medijske pompe. Jednostavno, za mene je to bilo pitanje života ili smrti, velika želja da sam sebi pokažem da sam živ."

"Iako sam repovao, naša muzika nije bila rap, a posebno nije bila pop. U to vreme sam inače mnogo slušao Anti-Pop Consortium, koji se Kejkzu nisu nešto posebno sviđali, ali je iz tih preseka individualnih estetika i nastao novi kvalitet koji sam na regionalnoj sceni prepoznao tek u ranom opusu Dječaka, tu želju da se konstantno probijaju granice i radi sve šta ti padne na pamet."

"2007. smo napravili oproštajnu kompilaciju Zaostavshtinah, na kojoj se našlo, čini mi se, oko 18 pesama. Album je zakačen na torent i nije ga puno ljudi skinulo, ali svi prijatelji koji su od ranije bili upoznati sa našom muzikom su bili oduševljeni mogućnošću da je ponovo čuju. "

"Lako je primetno da sam veoma ponosan na ovaj period svog života, nikad se u njemu nisam osećao lepše i slobodnije, beskompromisno i ispunjeno. Otprilike jednom u šest meseci pustim sebi te pesme i umirem od smeha koliko sam bio lud. Naravno, deset godina kasnije više nisam taj čovek, posebno ne u ideološkom smislu jer sam tada bio anti-kapitalistički anti-nacionalista, a danas nemam problem sa svojim etničkim poreklom pošto stvari treba da budu u ravnoteži u procesu pronalaženja unutrašnjeg mira." kaže powerty na kraju.

Sad znate (skoro) sve.
Zao-stavshtinahu možete preuzeti ovde.
Šta ja još mogu da dodam?

Prvo poslušajte Zao-stavshtinahu. Šest pesama u folderu Ostazzi sa razlogom se nalaze tamo.
Drugo, ne dozvolite da vas iznervira transkripcija imena pesama. Svi imaju pravo da budu mladi i ludi. To kurčenje deset (i više?) godina kasnije izgleda malo "dejtid", ali pokažite mi repera koji je stoprocentno ponosan na svoje početke.
Treće, da, ja bih slušao i voleo DS (valjda powerty neće zameriti na skraćenici) i da nemaju veze sa powerty-jem. Ovo je (bio) hip hop kakav ja volim (na srpskom) i s obzirom da ga međ' Srbima nije bilo previše, treba mu zidati spomenike širom zemlje ponosne.

U hip hopu je produkcija pola posla. Možemo da se nadmudrujemo oko toga. Ali kada je produkcija odraz produkcionih mogućnosti tj (mnogo bolje rečeno) - želje da se materijal po svaku cenu snimi, to mnogo volim. Kad osetite žar, kad prepoznate dovijanja, kad mane voskrsnu kao šarm. Za tako nešto reper i bit-majstor moraju da nemaju isti leb da jedu.

Sa DS (samo još ovaj put!) je baš to slučaj. Powerty je tek sticao svoj flou (i tu prestaje moje bavljenje stvarima koje ne umem da izdvojim iz kompletnog utiska), ali lepo se čuje kako je od fana postajao neko ko ima i želi nešto da kaže. Meni lično je interesantno u kojoj meri tempo nikada ne postaje žustriji (mana mnogih naših loših repera), već se disciplinovano daleko više pažnje obraća na razgovetnost rečenog i ljubav prema matrici. Gotovo da možemo govoriti o stilu. S druge strane Kejkz (ne znam šta je u bendu radio CaliChetnik) HEBE KEVU sa matricama. Nešto ovoliko pametno, duhovito i inovativno, a u isto vreme sirovo, naivno i blesavo-ludački ja sam svojevremeno pronalazio samo u muzici koja je dolazila iz Velsa. I to ne kod njihovih repera (seća se neko Tystion sem powerty-ja?), već kod krosover postava poput Datblygu i Llwybr Llaethog. Deset godina u hip hop životu nije malo, a baš u produkciji se godine najglasnije čuju. Na primeru Stranaza i Kejkzove produkcije ovo je i dalje sveže. Studentski sveže. Juče-smo-počeli sveže. Ali sveže. I to paradoksalno možda najviše važi za pesme od kojih bi se prvo očekivalo da svoje mesto nađu "među stvarima za bacanje" poput dramendbejsične SwakoDSnewytza, koju baš ta štap&kanap estetika i danas drži u životu.

Dozvoliću sebi da se i dalje pravim pametan i da kažem da meni sav dostupan opus Domachih Stranaza zvuči pre kao britanski hip hop, nego kao američki. Avanturističkiji je u zvuku i konkretniji/ direktniji u poruci. Gizerski, a ne ulično. U Dzavolly Dzezz čujem Definition of Sound, US3 i Ruthless Rap Assassins. U Preyspytiwanieh podlogu kao da je radio neko sa Warpovog rustera. Tu treba spomenuti i (estetiku) Anti-Pop Consortium. Da, znam da su oni Ameri.

Slušajući Zao-stavshtinahu čujem naslušanu ekipu. Ne zato što znam powerty-ja i što on sam kaže koliko su sva trojica u tim "non-filesharing vremenima" davali sve od sebe da stignu do nove muzike. Ovo je pored toga što je entuzijastična ploča i vrlo pametna ploča. Naziru se ovde pripreme za "koncept", u recimo (uvodnoj?) Swyrallah i možda eventualnoj tendenciji da Zao-stavshtinah da sveobuhvatniji pregled situacije/ Srbije oko sebe ("prenatrpan poput DOS-a"). Ali da se u isto vreme tim opservacijama da i adekvatna progresivna/ "građanska" podrška, pa tako Teshkoh Seh Ohporawlyash čujemo i više Massive Attack nego što je pristojno, a u OhPusTehNo Fan C imamo (elektro)-kemp estetiku koja će proslaviti Sevdah Baby skoro deceniju kasnije, sve sa turbo-folk citatom. Bile su to poslednje godine u kojima je Beograd (kolateralno i Srbija) imao duha. Spreman da rimtutituki kome treba.

Prava je šteta što Domachi Stranzy nisu agresivnije pokušali da ostanu u životu. Da imam para investirao bih u neku CD/ vinilnu antologiju samo da ekipi u kraju ostane nešto.

SELEKTAH: 5. oktobar / 20. oktobar

NAJBOLJI ALBUMI 2013 (by powerty)

powerty bogat duhom patriotski počinje od naših krajeva (pun intended), a završava na obodu Tokija. Ako me se ne odrekne nakon ovog uvodnog živopisa čitaćete ga i u nastavku programa. 

Srbija i Hrvatska

9.5/10

AJZI – Jači od smrti /Bassivity Digital/

8/10

BURKY – Dajte djeci sladoleda /Samizdat/

KID RAĐA – Sve šta đaku treba /Samizdat/

NASTROM – S/T /Black Syrup/Push My Car/

7.5/10

TI – Koliko dana EP /Samizdat/

ŠAHT – Čas anatomije /Take It or Leave It/

7/10

ARAFAT – Papir cvet makaze mixtape /Bassivity Digital/

CANTWAIT – Lak na obaraču EP /Bassivity Digital/

FURIO ĐUNTA – Lucidan potez /Bassivity Digital/

NADIMAČ – Nejebanježivesile /Violent Solution/

Kompilacije:

Namjerne griješke - elektronički proizvodi post-yu ambivalenata comp /NAUK/

VA FusionMutation 2 /Asino Elettronico/

VA Balkan under the radar: The invisible scene /Black Planet/

Ostali

9.5/10

PURLING HISS - Water on Mars (Drag City)

9/10

CAMPERDOWN & OUT – Couldn't Be Better (Popfrenzy)

CRIME & THE CITY SOLUTION - American Twilight (Mute)

DEAN BLUNT – Redeemer (Hippos in Tanks/World Music) + Каменный остров EP (Aфиша)

DIRTMUSIC – Troubles (Glitterbeat)

PRIMAL SCREAM – More Light (First International)

POLVO – Siberia (Merge)

THE FLAMING LIPS - The Terror (Warner Bros/Bella Union/Lovely Sorts of Death)

THE GO – Fiesta (Burger)

THE SMOKING TREES - Acetates (Colour Tree/Burger/Ample Play)

8.5/10

ARRYNGTON DE DIONYSO'S MALAIKAT DAN SINGA – Open the Crown (K)

BOARDS OF CANADA – Tomorrow's Harvest (WARP)

CARCASS – Surgical Steel (Nuclear Blast)

CHELSEA LIGHT MOVING - S/T (Matador)

COLIN STETSON - New History Warfare Vol. 3: To See More Light (Constellation)

DAFT PUNK – Random Access Memories (Columbia/Sony)

DANNY BROWN – Old (Fool's Gold)

EARL SWEATSHIRT – Doris (Columbia)

FOREST SWORDS – Engravings (Tri Angle)

FOUR TET – Beatiful Rewind (Text)

FRISK FRUGT – Dansktoppen møder Burkina Faso i det himmelblå rum hvor solen bor, suite (Yoyooyoy/Lolita industri/Exotic Pylon)

HOT LUNCH - S/T (Who Can You Trust?/Tee Pee)

JACKSON AND HIS COMPUTER BAND – Glow (WARP)

JOANNA GRUESOME – Weird Sister (Slumberland/Fortuna Pop!)

JUANA MOLINA – Wed 21 (Crammed Discs)

LEE HARVEY OSMOND – The Folk Sinner (Latent)

MAJICAL CLOUDZ – Impersonator (Mythryl/Matador)

MAYERLING – Cut Up (Hands in the Dark)

MOUNT KIMBIE – Cold Spring Fault Less Youth (WARP)

ODDATEEE – 1973 (Community Development) (Jarring Effects)

OF MONTREAL – Lousy With Sylvianbriar (Polyvinyl)

OMAR SOULEYMAN – Wenu Wenu (Ribbon)

ORANSSI PAZUZU – Valonielu (Svart/20 Buck Spin)

PROGENIE TERRESTRE PURA – U.M.A. (Avantgarde)

PURSON – The Circle and The Blue Door (Rise Above/Metal Blade)

SPLASHH – Comfort (Luv Luv Luv)

TEETH OF THE SEA – Master (Rocket)

THE COURTNEYS – S/T (Hockey Dad/Gnar Tapes/Burger)

THEE OH SEES – Floating Coffin (Castle Face)

TOXIC HOLOCAUST – Chemistry of Consciousness (Relapse)

TRAAMS – Grin (FatCat)

Kaži hvala powerty-ju kompilacija.

MARIJUANA DEATHSQUADS - Oh My Sexy Lord (Totally Gross National Product)

Music to take the hand-grenade to

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
!!!
Dugo nisam. A?

Piše mi se o ovom albumu toooliko da nemam strpljenja ni da preslušam (i uporedim) dva prethodna, legalno besplatno dostupna,  izdanja benda. (*APDEJTOVANO dan kasnije)

Hvala powerty-ju što je na tonu istovarenog žita dodao jedno zrno koje je napravilo razliku. Ja nikada ne bih dao prednost pri preslušavanju (a možda i nikako) bendu koji se zove Marijuana Deathsquads.
And I wanna thank god.

KonfuziJA, kratke rečenice, znakovi, reference, intelektualne onomaptopeje. Zar to nije moderno doba? Ni kada bih pokušao da "lepo napišem" nešto o ovom albumu ne bih umeo.
E!
nergija bi grunula i srušila Velika slova, pa
su
se i objektivnost.

Ovo nije album za vođenje ljubavi. Toliko mogu da vam kažem. (Neko bi mogao da se povredi)

Kada sam usplahiren kao jedanaestogodišnja curica pred posterom Justina Biebera pojurio da powerty-ju e-dojavim o stepenu svog oduševljenja ovim bendom napisao sam mu sledeće

(copy-paste iz gmaila)

opaki su oni marijuana deathsquad. ko deerhoof meets melt-banana na nekom chillwave partyju

19 preslušavanja kasnije to i dalje mislim. Ali, možda je trebalo da mu napišem.

BRATE, OVI SU SAMO TAKO PREGAZILI CRYSTAL CASTLES!

BRATE, OVI SU RAZUMELI ŠTA SE HTELO REĆI SA PAUL'S BOUTIQUE! (samo što je ovo teren witch-housea u njegovom najhiphop/popičnijem izdanju)

BRATE, JA SAM UVEK MAŠTAO O TOME DA NEKI BEND SA DIGITAL HARDCORE ETIKETE POPIDA (sic!) OVAKO!

BRATE, DILITOVAO SAM SVE ŠTO SAM IKADA IMAO OD DEATH GRIPS!

BRATE, KAD BI NAVUKLI M.I.A. NA OVO!

BRATE, ŠTA JE TO SPREČILO NOVI THE KNIFE DA ZVUČI OVAKO! PA ŠTA JE OVO AKO NIJE SHAKING THE FUCKING HABITUAL!

Jeftino. Kao miks svih hipsterskih žanrova. Kao mašina za mlevenje. Zabavno. Z.A.B.A.V.N.O. #zabavno. YOLO(L)! Prijemčivo, ipak. Pop, iznad svega. Pametno, iznad svega. Duhovito, iznad svega. Sjebano, iznad svega. Kao da je sve izgubljeno, iznad svega. Kao da je kraj sveta, iznad svega.

Dragi bože, 

u rokenrol nebesima, 

molim te da se jednoga dana ne probudim i shvatim da Oh My Sexy Lord nije sve što danas osećam o njemu.

Niko ne zna šta mi je sve u srcu niti bih ja ikome pokazao.

Ali izgleda da neki, ipak, znaju.

It's noise.

Ali koji drugi zvuk da ispusti onaj koji se poseče na bebinu kosu?

SELEKTAH: 10/ 10

Sve ostale informacije o Marijuana Deathsquad ovde.

*U međuvremenu, preslušao sam Music Rocks I & II i Crazy Master (zvuče kao demo(n)idniji intro u ovo izdanje sa malo više industrijske energije nego Oh My Sexy Lord) i Tamper, Disable, Destroy (post-Senser/Tricky hip hop koji bi mogao da izađe na crtu nekim Death Grips). Eto.

LOS CAMPESINOS! - No Blues (Wichita)

Not much fun, either

piše: powerty

NAPOMENA: Predložio sam powerty-ju da povremeno jedan drugom zadamo album za pisanje/ recenziranje. Jedini uslov je da istom priđemo bez trunke guglovanja. Već sve po sećanju i osećanju. Ovo je treći tekst iz te, nove serije.

Za Los Campesinos! sam čuo kad su pre pet (+/- 1) godina objavili debi. Rado sam podelio link na adrese čijim bi se vlasnicima eventualno mogao dopasti.  Jedan od feedback komentara je bio: “Kao indie, ali pankerskije odsvirano”. To bi u teoriji trebalo da mi se svidi, al' iako sam slično razmišljao po preslušanom, nisam mu se vraćao. Već sam to čuo u originalu. Dobro, dobro Lajbahovci, sve i da je tačno da originalnost ne postoji...

U godinama koje su usledile, viđao sam po netu da su i dalje aktivni, ne zamarajući se klikom više da vidim dokle su stigli. Sigurno je bilo bar još dva albuma pre ovog, koji mi je Fridom domaćehinski udelio u našoj maloj razonodi. U pauzama opsesivnog igranja Kitchen Scramblea, psihički sam se pripremao za povereni mi zadatak tamaneći bombonice u Candy Crush Sagi uz izvrstan noise pop debi još jedne velške prinove – Joanne Gruesome. Eto utehe za sve kojima se nije svideo m b v. Onda sam pustio Seljake! (prevod sa španskog) i zamišljao kako pregovaram sa njihovim imenjakom Žikom oko njihovog gostovanja u Šarenici. Monolog je tekao otprilike ovako:

1)      Znam Žiko, jebiga, da je problem vel'ke većine tih novih britanskih bendova što zvuče kao blede kopije svojih uzora, ali NME Nema Milosti Ej! Pa da, odavno ti je na crnoj listi, još od kad im je Napalm Death posvetio pesmu No Mental Effort, znam da to znaš. Čuo si već na šta liči Muse. Na sve pomalo, 'nači ni na šta. A oni zapeli, ne znaju za milos'. To je valjda ideja vodilja na Ostrvu, sa svim tim Future of the Leftovima i ostalim pičkama materinama, da se klinci & svi koji se osećaju mlado prazne uz takvu, bučnu i sterilnu muziku, pa da se tako isceđeni namireni vrate u svoje kjubikle i nastave da veruju kako žive u najboljem od svetova. Pa što ondak ne bi i ovde, baš bi ih razgalilo jedno nedeljno rokanje, taman ih udeneš između nastupa KUD Otadžbina iz Fridrihshafena pored Nojburga i neke SFRJ balzamovane pevačke mumije po želji. Ček', je l' RTS Javni servis evropske Srbije? Pa šta čekaš onda, m?

2)      Da mi je neko pričao pre 15 godina da će Oasis nekome da budu referenca, pljun'o bih ga, kad znamo i ti i ja Žile da je to, obrni-okreni, tribute bend Bitlsa. Ali istina, ima te britanske afektacije u nekim pesmama, u nekim drugim drhtavi pjevač zatreperi kao Suede, a znam da si ih nekad baš volio, posebno onu pjesmu Beautiful Ones. Problem je što ovde nema takve pamtljive, sve neke skice i aspiracije, tehnika očekivano besprekorna, al' tehnika nema dušu. Ovo danas sve bre kontrolisana anarhija, nije k'o nekad kad se znao red! A čuj ti to poigravanje sa psihodelijom/balearic zvukovima koji samo tako vuku na Animal Collective i El Guincha... Trebalo bi u teoriji takvi izleti da razbijaju gitarsku osnovu, i otkriju progresivne nakane, k'o onda kad je Damon Albarn poč'o da sluša Pavement, i upoznao celi svet s time. Ali, svaki seljak koji drži do sebe zna da je jedino merilo praksa i tri puta će da razmisli pre nego što počne da lupeta kao Dačić na Jovankinom odru.

3)      Ovo što u naslovima pesama koriste te egzotične izraze poput “Trequartista” (sećaš se kad smo igrali menadžera? Pa da, to ti je ona vrsta igrača koju turiš gde 'oćeš iza špica i samo pljušte golovi!) ili “Avocado” (znam bre, nemo' ništa da mi pričaš, jebeš voćku koja nije slatka!), dovoljno ti govori da je njihova ciljna grupa usmerena ka osobama koje bi volele da se osećaju posebno, samo ne znadu kako. Znam Žiko da pravi seljak ne koristi te knjiške izraze, ali znaš i ti sam da je seljaštvo na granici istrebljenja još od XIX veka, evo proš'o još jedan vek pa im se pridruži' i radnička klasa. Za šta god da si bio spreman da vistaš ruku u vatru – toga skoro više da nema, bre!

Dok čekamo Žikin odgovor koji će nesumnjivo biti pozitivan, naručićemo pesmu Let It Spill koja će kao najbolja biti svečarski izvedena tom prigodom. Meni sad palo na pamet da mi se pre neki mesec skroz iznenada svidela Deerhunterova Monomania, bilo bi lepo da je još neki put zavrtim. A što se tiče Los Campesinos!...

SLKTH: 3.5/10

FROG EYES – Carey's Cold Spring (Self Released)

Suze li žabama oči?

piše: powerty

NAPOMENA: Predložio sam powerty-ju da povremeno jedan drugom zadamo album za pisanje/ recenziranje. Jedini uslov je da istom priđemo bez trunke guglovanja. Već sve po sećanju i osećanju. Ovo je prvi tekst iz te nove serije.

Frog Eyes sam negde od sredine prošle decenije uvek vezivao u trojstvo sa Pissed Jeans i Wet Hair. Znam i zbog čega. Mnogo su glupa imena. Pissed Jeans je ipak šampion u toj kategoriji. Pošto Alchajmer udara ispod pojasa, očekivao sam od Frog Eyes neku nadrkanodžinsastu našminkanu buku koja slušaocima otkriva sve ponore suštastvene praznine i bolan nedostatak ikakve supstance...

A onda sam se setio da Frog Eyes nisu iz te priče, već da imaju neke članske veze sa Sunset Rubdown i Wolf Parade, bendove u koje se još kol'ko do juče mnogo ko kleo a onda naprečac zaboravio da ih je ikad slušao. Nebitno; čak sam jedanput i preslušao Tears of Valedictorian pre šest godina i naravno ništa mi od tada nije ostalo u glavi. Nemam nikakav problem kad je nešto plačipičkasto, ali mi je nepremostiva prepreka kada ne mogu da se povežem sa plačipičkastim. Pitajte Arcade Fire, nemojte ništa da pitate Radiohead. Jer, ovo je folk za slušalačku publiku koja za sebe ne misli da je deo narodnih masa. I to je OK.

Carey's Cold Spring sam bez muke preslušao u celosti, dakle, nekome kome ovakva muzika odgovara po senzibilitetu, ovo bi trebalo da bude posve prijatno audio iskustvo. Iako se mnogo mnogo više ložim na Billa Callahana, druženje sa Carey mi je palo kudikamo lakše nego potapanje u Dream River jer folkie/country stvari najpre razoružavaju svojom jednostavnošću a ne nekim preteranim mudrovanjem, poput ovog koje čitate.

Daleko od toga da Frog Eyes ne vole da zamute zvučnu kašu, to rade postpunkerski preiskusno. Izuzetno je prijatno pratiti promenu agregatnih stanja kroz koje se provlači prekaljeno odsvirana gitara – od vazdušastih zen vinjeta preko vodnjikavih pejsaža i malo prijatne vatrice pa dostojanstveno na zemlju u lagani valcer... Bubanj je izvrsno prašnjav i samleven u The Country Child, a zvuči sasvim umiveno... Prava mala čarolija.

Ali taj glas...

Jebeni muški falseto koji često tinderstiksavo podrhtava. Nesporna je poštena emisija emocija koje nisu fabrikovane. Samo nisu za mene. Džogerski tempo većine pesama takođe odmaže – nit' se mili nit' se jurca, s izuzetkom Needle in the Sun, koja zvuči najneukrotivije. Zato je i posebno imenovana.

Tekstovi su angažovani, ali nisu radikalni. Kukumavči se kako razvijeni svet nije u najboljoj formi. Boemija visi u vazduhu, no na ispeglanim stolnjacima nema vidljivijih fleka, a nema potrebe ni za đubrovnikom, pošto srča izostaje s patosa. Bolje od The National, neinteresantnije od Iron & Wine, predaleko od Crime & the City Solution (da se zadržimo na ovogodišnjim albumima), sveukupno prikazano je dovoljno za prelaznu ocenu, i za još jedan pečat u slušalačkom pasošu. I svi srećni i zadovoljni.

SLKTH: 6/10

JACKSON AND HIS COMPUTERBAND - Glow (Warp)

O, brother, not art thouse chemicals!

NAPOMENA: Predložio sam powerty-ju da povremeno jedan drugom zadamo album za pisanje/ recenziranje. Jedini uslov je da istom priđemo bez trunke guglovanja. Već sve po sećanju i osećanju. Ovo je drugi tekst iz te, nove serije.

Možda se varam (a to je sada verovatnije nego kada sam u prilici da nešto pogrešno proverim), ali za Jackson and His Computerband sam čuo još u doba kada je u centru Beograda uspešno radila legendarna prodavnica Bluebox u kojoj je čovek mogao da legalno pazari s-ljubavlju-piratizovane snimke raznoraznih opskurnih elektronskih i gitarskih bendova. Ali to zvuči neverovatno, jer bi to značilo da Jackson i njegov bend imaju više od 15 godina (plus/ minus). A ako je sve to i bilo tako, ostali su mi u sećanju kao neki Warpov pokušaj svoje folkotronike, možda ne baš toliko u pravcu folka, koliko "popizacije" svog, u tom trenutku, daleko radikalnijeg zvuka. Jackson and His Computerband trebalo je da budu pop na talasu Broadcast i tih retro ili Beach Boysima inspirisanih bendova.

Video sam pre par meseci da i dalje postoje i iznenadio sam se i više od toga me nije interesovalo. A onda je powerty...

Prvi utisak mi je bio da ovaj album sa nekih manje-od-50 minuta trajanja traje predugo. To obično nije povoljan utisak. Potom sam sam sebe uhvatio u par navrata kako proveravam da li i dalje slušam isti bend pošto ne zvuči kao "ono" od malo pre. To ponekad može da bude povoljan utisak. Zatim sam želeo da proverim da nije u pitanju neka posthumna kompilacija radova koja pokriva duži period, jer to bi moglo da objasni šarolikost, ali kako mi je to zabranjeno, ostaje mi da vama predložim da to uradite. To već ukazuje da prethodno uspostavljeni utisak ne ide u dobrom smeru, ako u pitanju nije kompilacija.

Jackson and His Computerband mi deluju zgodno za ljude koji nijedan od demonstriranih žanrova/ stilova na albumu ne slušaju naročito posebno, pa im odgovara ova koktel varijanta. Meni baš i ne. Nekako deluje zastarelo i u ideji i u egzekuciji (uprkos postelektronskim psihodeličnim egzekucijama "sa pevanjem" koje podsećaju na Flaming Lips, kao u Dead Living Things).

Iako većina stvari ne liči baš sasvim na Death In Vegas (bože, da li su se tako zvali oni lažni Chemical Brothers?), konceptualno Glow svojim neustrašivim po-malo-od-svačega pristupom najviše podseća na njihove komercijalno najuspešnije radove (nemam Gugl pa ne umem da pobrojim). Ali oni su bili najskloniji tim psihodeličnim saundskejpovima sa gostujućim vokalima. Ako se ne sećate ili ne znate, uvodna stvar, Blow, vam je lep primer. Ili nešto ezoteričnija Orgysteria. Ili nešto hemijskobratskija Arp #1. Ili završna Billy. Malo dinamičnije varijante "istog toga", u maniru (pokojne?) etikete Skint, čuju se u G.I. Jane (Fill Me Up) ili More bilo da mislite na Fatboy Slima ili Lo-Fidelity All-Stars (bože, da li su se tako zvali, a imam original disk, fak!). Zapravo, skoro pa bih se zakunuo da u prvopomenutoj pesmi gostuje neki rođak Gruffa iz Super Furry Animals. Broadcast su najdirektnije referisani u folkičnoj Memory.

Nije sve kod Jacksona od pre 2000-te, stvari poput Seal svojom dezinsekcijom Skrillex dubstepa zvuče kao da neki "moderni reper" samo što nije zarežao preko njih. Meni lično najviše je prijala Blood Bust jer deluje kao futvork pristup holandskom gaba hardkoru, možda zato što su retki koji danas pokušavaju nešto tako.

Ako niste mladi kao ja, ako ste mlađi... imate veće šanse za provod sa Jacksonom.

SELEKTAH: 3minus/ 10

RADIO-GAJBA (Vol. 2)

Žestoka konkurencija vrsnih i solidnih diskofilskih jedinica iz domaće radinosti u drugom nastavku preturanja po muzičkim budžacima

pretura & piše: powerty

Za početak, u prvom delu sam zaboravio da linkujem vrsni Nastrom, te koristim priliku da ispravim grešku. Prvi se dačići u vodu bacaju.

ZVONCEKOVA BILJEŽNICA – Inženjeri ljudskih duša (Samizdat, 1992)

Pokojna nana je predavala u školi u Malim Pčelicama, te sam kao baš mali odlazio tamo na njene časove. Za žitelje Šumadije ovo selo/predgrađe Kragujevca  poznato je po ustanovi za mentalno obolele, a za ex-Yu punkere po studiju Češnjak koji drži Vuja član grupa KBO!, Zvoncekova bilježnica i Trula koalicija. Problem Češnjaka je što su dugo svi albumi koji su tamo snimani zvučali istovetno, slično novosadskoj školi produkcije (preslušajte prvi Atheist Rap, recimo, pa zatim Mi smo ovdje samo zbog para – ima neka tajna veza, je l' da?) – gitare su vazda nabudžene nekom neprijatnom distorzijom, glas je snimljen kao s dna kace, sveukupna atmosfera je zaoštrena i nekako olovna.

To je prvi problem Inženjera ljudskih duša. Drugi problem su u najvećem broju slučajeva pompezno-nebulozni naslovi pesama koji kao da sugerišu da su članovi ove grupe bili pokojni Dragoš Kalajić, Radoš Ljušić, Zaharije Trnavčević, Slavenko Terzić i Smilja Avramov. Gutembergova štamparija? Letopis popa Dukljanina? Latifundije Kralja Tvrtka I Kotromanića? Humoristično? ...Not.

Ipak, šumadijska post-punk atrakcija predvođena ekscentričnim Tozzom Rabasom, službenikom Strele Lazarevac, na ovom kultnom izdanju izvlači fleke sa bar tri odlične pesme. Dve su obrade – Vjeran pas riječkih Termita (koju je s uspehom u novom milenijumu obrađivala i slovačka grupa Slobodna Europa, guglajte, ubedljivije je od bizarnih poljskih Jugoton impresija Idola, Bajage i Prljavog kazališta itd.) i Mongoloid ohajskih Devo. Treća je oriđinale i to kakav! Balkanski varvari, pesma koja već svojim naslovom stoji uz bok himni pomenute Trule koalicije Zašto me mrziš (što volim Šešelja), u instant pokušaju dočaravanja duhovne klime ranih devedesetih. A ni ostatak albuma posle 20 godina nije loš, ako se prevaziđu već uočene prepreke.

SLKTH: 6.75/10

HELLER – S/T (Ghost House, 1989)

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!! Kakav kult klasik! Godinama sam naletao na ime ovog beogradskog benda, bez neke preterane želje da ga čujem, ali sam oberučke prihvatio šansu da ispravim propušteno i po preslušanom ostao potpuno zatečen činjenicom da je ovako nešto ovde ikad snimljeno. Ovo je prvi thrash metal LP ikad objavljen u Srbiji, za koji Beograd koji se u slobodno vreme rado kune u svoj kosmopolitizam nije imao previše sluha (pretpostavljam iz malograđanskih razloga, zbog visoko stilizovane satanističke tematike), te je album objavio Ghost House iz Odžaka (ekipa oko grupe Pergament) u vrlo limitiranom tiražu. Danas za vinil mogu da se uzmu vrlo dobre pare, baš pre neki dan jedan je otišao na Limundu za preko osam soma dindžolerosa.

Posle dve dosadnjikave uvodne pesme, i polovičnom trećom Inverzijom, koja obećava metalsku supremaciju, stvari se zahuktavaju odličnom Demonskom devojkom, prerastaju u total inferno makljažu u Grobu bez dna (Tog trinestog petka/ kroz 7 kapija pakla dolaziš do kruga/ kroz mrak se osipa tuga... Grob bez dna... YEAH BABY!!!). Rifovi pljušte kao zdravice na gradilištu i do Krvave osvete i ubistvene Inkvizicije već je sasvim jasno da su Heller na svom debiju dostigli evropske (čitaj nemačke) standarde thrash metala tog trenutka, a u Istočnoj Evropi su sigurno bili na samom vrhu. Samo što to, od silnih nosilaca novotalasne spomenice kojima je “alternativna” kultura ionako bila karijerističko sredstvo a ne cilj (čast izuzecima), niko nije ispratio kako treba, onako kako ovaj odlično spremljeni album zaslužuje.

Grupa se posle dvodecenijske pauze ponovo okupila ove godine. Dok čekam plodove tog okupljanja, u paralelnom ŠBBKBB univerzumu zamišljam rimejk Mi nismo anđeli koji bi se zvao Mi nismo đavoli i gde bi umesto Hali Gali Halida pičio baš ovaj album. Jer uz neizbežnog Satana Panonskog, sa kojim Heller deli proročanske sposobnosti jer opisuje baš ono što će se nedugo potom desiti ovom delu sveta, to je ta porcija familijarne i opskurne bizarnosti kakvu samo istinski underground može da iznese na sto.

SLKTH: 8.55/10

THE GYMNASTICS – It Is! (Silver Cross, 1996)

Jašta da jeste. Trio iz Rume svratio je u Novi Sad na izlet i usput potrošio sto dolara za potrebe stvaranja ovog snimka. Kada bi me neko pitao da mu jednom pesmom dočaram osećaj devedesetih, pustio bih mu Think Before sa ove trake. Baraž neljudskih urlika bi mu sve razjasnio, u njima su skrivene čitave generacije.

Predzadnje izdanje etikete čiji je vlasnik bio najveći skadarlijski metalac svih vremena Georgije Šargin Đole, legendarni kafedžija koji je svojim mušterijama omogućavao da ispijaju svoja pića slušajući Type O Negative, uz opus kovinskih Wild Pigs & Horses (pre svega na Noise, Noisy, Noism) u svoj memli i prljavštini otkriva drugo, nemirnije lice Vojvodine u odnosu na štreberski umiveni i medijski mnogo ispraćeniji 90s pop ravnice (zevzev). The Gymnastics su u postavci glas-bas-bubanj našli ekskluzivno svoj prostor na ničijoj zemlji između noisea, hardcore punka, grungea i grind corea uz osobenu teatralnost i permanentnu frenetičnost kakva se kasnije mogla naći na suludijim freak folk radovima. U blickrig pesmama, energije ima za izvoz, ovi ljudi kao da su uključeni u struju, ova muzika je kao sumanuta čigra koja ne prestaje da se vrti. Narodski rečeno, It Is! kida.

Od tada, članstvo se rasulo i do Barselone i Beograda, prošle godine je snimljen i povratnički album, a ja nisam imao želju da kvarim uspomenu na autentičnu mladu ludost, koja ne samo da je u međuvremenu dostigla status besmrtnosti već je i dostupna za skidanje.

SLKTH: 9/10

DŽA ILI BU – Lepa kaseta (Delirium, 1991)

Ovo izdanje sam u prošlom životu imao u originalu, pa sam ga poklonio jednoj devojci u srednjoj školi, pošto je bila među retkima koju je nešto ovako uopšte i interesovalo. Debi beogradske četvorke te 1991. slično Helleru nije mogao ko da objavi u gradu nastanka, pa se izdavanjem pozabavila mala šabačka etiketa Delirium.

Prvenac prikazuje Dža ili Bu u vrlo povoljnom svetlu – grupu krasi zaokružena šaljivo-ozbiljna poetika sa preovlađujućim oslanjanjem na svakodnevno i neposredno, a ni uvežbana svirka nije za bacanje – prvi gitarista benda Goksi jedan je od nepoznatijih/nepriznatijih gitarskih heroja koje je ovaj grad iznedrio (i oterao): ko je imao čast da ga gleda i sluša na Bržim bendovima Srbije u proleće 1994, zna o čemu pričam. Tada je zasluženo proglašen za najboljeg.

Detinje naivna oda O, kako sam srećan ja ostaje najvredniji zapis sa ovog snimka, a prati ga šarmantna nebuloza Hajde. Što se tiče preslušavanja s ove vremenske distance, najzanimljivije je More, pošto danas teško da bi se iko odvažio da snimi ovakav otpis nemačkim turistima, jer im se sada nadamo u što većem broju, iako više ni nemamo izlaz na stajaću vodu. Zato je Živeo Staljin i svetska revolucija i dalje vrlo aktuelna, muzički blizanac i posveta neprolaznom dijamantu domaće kinematografije, znate već kom.

SLKTH: 7.25/10

CANTWAIT – Lak na obaraču EP (Bassivity Digital)

Bassivity ne staje s filtriranjem kvaliteta “nekrštenog” internet talasa srpskog hip hopa. Nakon Kruševljanina Ajzija i Nišlije Furija Đunte, svoj doprinos organskoj decentralizaciji scene daje i Cantwait. Momak iz Aleksinca koji je već godinama stanovnik Beograda nije nepoznato ime za one koji pomnije prate zbivanja u najzanimljivijem odeljku domaće pop kulture, pošto se već nekoliko puta oglašavao mikstejpovima. Pažljivijim ušima nije promakla elokvencija, stilistički dar i spretnost s rečima (recimo, Phone Call sa prvog dela Sex i nasilje mikstejpa je i dalje među najboljim srpskim hip hop pesmama u poslednjih xxx godina), što su nesporno aduti i najnovijeg oglašavanja. U domaćem kontekstu, Cantwaitov šarmantno raspričani duhovito-ozbiljni izraz je otprilike najbliži pominjanom Furiju Đunti, samo što je umesto Vudu Popaja njegova direktna preteča Marčelo. 

Upad i naslovna pesma odmah podižu očekivanja od ovog zagrevanja za debi LP, koji je najavljen za iduću godinu. Prošlogodišnji video singl Jam i dalje podstrekuje klimoglav, a i uspele stilske vežbe Kah Kah i Ponedeljak šire dobro raspoloženje. Jasno izražen Cantwaitov perfekcionizam ima i svoju tamnu stranu kada ne uspeva da održi slušalačku pažnju, kao što je to slučaj sa Pohodom na Sveti Panč i Igrom prestola. No, zaključna Rat uživo briše sve potencijalne nedoumice – u otvaranju NATO rana Cantwait briljira, dok se gost na ovoj pesmi Ikac u svom versu drži svoje trenutne, jugonostalgičarske političke agende koja je dijametralno različita od one inicijalne, sažete u legendarnom stihu “Reper i dizelaš, brate - pravi Srbin!”.

Bože moj, ljudi se menjaju. Nije nikakav problem da napišem i opsežnu političku kritiku ove markantne pesme (dragi FPN-ovci više sreće drugi put - prim. MMG), no za potrebe ovog prikaza treba još samo istaći da je sjajno što je srpski hip hop i dalje dovoljno širok medijum za izražavanje različitih, često suprotstavljenih stavova, što negde i jeste sama srž komunikacije. I kao dokaz da smo nešto naučili od prethodnog javljanja, ne zaboravljamo da napomenemo da su za dž su dostupni i EP i tekstovi pesama.

SLKTH: 7/10


add more power to powerty ovde, naročito ako vas zanimaju Wu-Tang Clan.

powerty vs MMG: M.I.A. - Matangi (N.E.E.T./ Interscope)

Uzrok: vraćanje korenima; posledica: blago podizanje forme

piše: powerty

Sveukupni ambijent u kome se M.I.A. oglašava svojim četvrtim albumom mnogo je bolji nego pre tri godine u vreme izdavanja kompletnog fijaska Maya, koji je najlakše uporediti sa kreativnim bankrotom Jacka iz faze Black & White/Remember the Time – u oba ova slučaja, zajebani video radovi nisu mogli sakriti činjenicu da ima stvari koje se ne kupuju novcem, posebno kada je bazična supstanca potpuno izvetrela. Sve one šljašteće boje  kojima je sugerisana opasnost/različitost (više o tome u delima Kloda Levi-Strosa) militantne Šrilančanke u odnosu na normu zaličile su na pretnju plastičnim pištoljem.

Ako na to dodamo i infantilno-imbecilni Major Lazer momenat njenih najbližih saradnika Dipla i Switcha, lako se moglo konstatovati da je katastrofa potpuna, kao i uvek kada autsajderi postanu establišment. M.I.A. je svoj osvežavajući guerrila chic pristup nemilice arčila po festivalima, Superbowlovima, večerama s nouveau riche trulom buržoazijom i saradnjom sa mama Madonnom, i u tom štrčanju nije uspela da se poveže sa svojim korenima i minulim radom. Srećom, to su za nju uradili drugi. Da svojevremeno nije bilo Kale (njenog drugog albuma iz 2007), ni Santigold, A$AP Rocky, SpaceGhostPurrp, Danny Brown i Azaelia Banks ne bi zvučali tako kako zvuče, niti bi se njihov zvuk čuo onoliko koliko se čuje, a ni Four Tet se sigurno ne bi otimao da producira (sjajni) studijski debi sirijskog bogaoca Omara Souleymana.

Na taj način prevaziđen je tranzicioni vakuum, što nije malo dostignuće, posebno za nekog sa britanske scene (nešto o čemu svi ti vajni Streetsi, Speech Debele, Dizzee Rascali, Planovi B i Tajne iz Tempa ne mogu ni da sanjaju. Britanski hip hop je, što bi rek'o Loša, “ k'o švedska baklava”). U doba kada si danas car, a već sutra te se niko ni ne seća, M.I.A. je uspela da obeleži jednu posebno turbulentnu epohu za popularnu muziku, čija je glavna odlika preuzimanje primata interneta u odnosu na standardne medije. Pošto se opekla sa nadimkom, M.I.A. svoj najnoviji album, u već ustanovljenoj porodičnoj tradiciji (prvi album nazvan po ocu, drugi po majci) naziva po svom krštenom imenu, tj. jednoj hindu boginji.

I vaistinu, ideja vodilja Matangija je povratak sebi, nazad u prljave, zadimljene klubove u kojima je u međuvremenu na snagu stupila zabrana pušenja. Kao osoba koja se opasno bliži petoj deceniji svog života (eff you! - prim. MMG) i sada već ima roditeljske obaveze, ne čudi što se M.I.A. ne vraća svom izvornom jump & shout stilu već se odlučuje za tromi narkotizovani pristup pri istraživanju mračnih, klaustrofobičnih katakombi i lavirinata.

I nije da nema uzbuđenja u ovoj plesnoj avanturi. Naslovna stvar gruva, ne samo zato što se u njoj pominje i majka Srbija u odabranom društvu prijateljskih afroazijskih zemalja koje su poput nje u totalnom kurcu. U moru bolivudskih ornamenata, raduje i sempl Bone Crusherovog klasika Never Scared u atTENTion. Vredan hvale je i napor da se zaobiđe uobičajeni pop format pesama (recimo totalni strukturni raspad i obnova u Come Walk With Me), ali negde na pola egzekucije tog koncepta, slušalačka volja počinje da kopni, i dok si rekao “Kosovska Mitrovica” klabing prestaje da bude zabavan. Jedina želja je da nađeš izlazna vrata, udahneš vazduh slobode i ugledaš svetlo. Ili da pustiš sebi Break Fool od Rah Digge na Youtubeu; valja za krvotok. (...This for my real live underground cats/ Who be checkin for the rhymes/not checkin for the track...)

Matangi svojom svežinom pada pri poređenju sa OLD-om pomenutog Dannyja Browna a i manje je drčan od ovogodišnjeg major debija takođe prozvanog A$AP Rockyja, ali nije ni krš već pre svega zahtevan slušalački zalogaj sačinjen od konfuznih, dezavuišućih i intrigantnih segmenata. Prilično sam siguran da u njemu ne može neprestano da se uživa, ali da u malim, doziranim količinama lako može biti povod za radost.

SLKTH: 6.5/10

La(ja)vica u srcu
piše: MMG

Iako je valjda svima jasno da se između svih stvari o kojima ovde živopišem i vas rasprostirem ja u svoj svojoj visini i širini, u slučaju Maye Arulpragasam moram da napomenem da moje rasprostiranje kurčevito štrči i par centimetara u "treću dimenziju". Ciljajući vaše oko.

M.I.A. evo već desetu godinu pravi muziku kakvu ne prestajem da volim i koja je na pravi, površni, iskreni, posvećeni, usputni, lepodizajnirani, drkoški, emotivni, pragmatični, namazani, naivni, sirovi, ženski način odraz (i) mog doživljaja sveta. Sve što bih njoj mogao da zamerim mogao bih i sebi. A(li) ja nisam u tom fazonu.
Verovali ili ne, Maya je vršnjakinja.

Sorry, biće ovo, dakle, jedna još neobjektivnija recenzija u odnosu na ove do sada.

Zgodno je da pročitate intervju koji je M.I.A. dala Pitchforku, baš kao i maloumnu i ne-toliko-nefer recenziju maloumne Lindsay Zoladz. Ovo prvo će vas, nadam se, ubediti da je Maya jedna OK cura, poprilično svesna "realnosti" svoje pozicije i (ne)mogućnosti koje ona pruža. Glupo je da Matangi ili bilo kom M.I.A.-nom albumu priđete sa brdom predrasuda- neće vam se dopasti sigurno. P4K-ova recenzija je zgodna, jer kao i sve njihove recenzije pretenduje na "objektivan pogled na stvari iz njihovog ugla" i tretira M.I.A. kao nekoga od koga se i dalje očekuje da samo "pomera stvari", čak i ako je deset godina baš to radila. Iako je takva demonstracija nezadovoljstva usled izneverenih očekivanja legitimna, čini mi se da ona ne uzima u obzir da autor ima pravo da raste u smeru u kome on želi. Čak i kada prividno stagnira u rastu. Pored toga maloumna Lindsay sipa još niz sitnih i preglupih primedbi (poput prozivki Drakea i YOLO pokreta (za ovo poslednje nisam ni znao da postoji kao trend/pokret)), za koje potom i sama konstatuje da su verovatno (neotklonjena) posledica toga što je objavljivanje albuma kasnilo godinu dana i usled toga pretrpelo stanovit gubitak i na aktuelnosti i na inovativnosti.

Obećanje sebi za 2014: prestaću da u svojim recenzijama debatujem sa Pitchforkovim.

Matangi ne zvuči sveže kao što su svojevremeno zvučali Piracy Funds Terrorism, Arular, pa i Kala. Ovo je album na kome se snage konsoliduju, za šta držim da je bilo preko potrebno nakon poprilično rutinskog mixtapea Vicki Leekx i tek na momente zanimljive, inače, neartikulisane provokacije kakav je bio /\/\/\Y/\. M.I.A. je previše pametna da ne zna da bi još jedan "ispad" kakav je taj album bio verovatno značio i gubitak većinskog procenta interesovanja muzičke, modne, hipsterajske i priključnih industrija. A bez njih ona je glas bez megafona. Bad Girls je bio (/jeste) fenomenalan singl i prava mera kompromisa sa pobrojanim očekivanjima da njen brend ostane i njen i lako sparljiv sa drugima. Nažalost, album je prezakasnio i taj dobar vetar produvan je uzalud. Bring The Noize, iako nesumnjiv SINGL GODINE!, nije uspeo da zapali top-liste, pa čak ni da izazove vatreno divljenje ekipe čiji je M.I.A. neformalni PR (myself included- zapalio sam se pet meseci kasnije, prokleto bilo ozvučenje u kolima!). Predloženi promotivni singl, Come Walk With Me nepromišljeno je gurnut pred hita gladnu publiku, iako na albumu ima10 do 12 boljih pesama od te.

Matangi je album koji bi možda mogao da bude prihvaćen kao treći album Gwen Stefani, i to bi mu bilo taman. Jer to bi značilo da su se stvari promenile i da u tom rejonu mejnstrima M.I.A. ima industrijsku podršku da bude "nestašna" curica/ vladarka MTV sveta. Da podsetim Gwen je na toj poziciji zamenila Madonnu, koja je tu poziciju i izmislila, treba reći. Deset godina je jako dugo u svetu popa (samo je u domenu hip hopa to večnost) i očekivati od M.I.A. da bude muštija Azelia Banks ili još muškobanjastija Angel Haze nije realno. Upravo u odluci da ni ne pokušava nešto tako, već da svim snagama ojača svoj stil/brend Matangi pravi taj korak dalje, taj pomak koji deluje kao stajanje u mestu, to subverzivno nametanje kroz poruku "ma, mora da sam ja, ipak, OK, evo koliko sam dugo tu i svet se nije srušio". Mogao bih da se složim sa vama da je, zapravo Kala bio "jedan takav album" koji je poprilično uspeo u "jednoj takvoj misiji", ali Matangi je sirovije, agresivnije i radikalnije ostvarenje.

Matangi, inače njeno "kršteno" ime (namesto samoodabranog Maya za potrebe komunikacije sa "zapadom"), donosi prepoznatljiv vatromet perkusija, skandirajućeg repovanja uz koje devojčice igraju lastiš, nestašnog jurenja globalnim šorom, političkih fešn poruka, duhovitih igri reči, audio-suvenira iz indijsko-šrilankaškog podneblja i furiozne energije razmažene, ali pametne tinejdžerke (kažem, vršnjaci smo).

Redom (po zapinjanju za uši): u naslovnoj temi (br.2) M.I.A. nas spominje, između Indije i Libije. Warriors (br.4) kida! Podloga preko koje M.I.A. repuje zvuči kao da je neko zapalio vatru ispod stejdža na kome nastupaju najjači romski orkestri. Romstep?! aTENTion (br. 6) je najbliže što je M.I.A. prišla Madonni (Ray of Light) ako ne računamo nesrećni featuring u Give Me All Your Luvin. Exodus (br. 8) je Paper Planes ovog albuma, smirena, senzualna tema (semplovan i gostuje The Weeknd) koja savršeno ide u gradskoj vožnji pre ili posle Bad Girls (koja sledi odmah zatim). Double Bubble Trouble (br. 10) mi je iritantno neinventivnim Skrillexstep ritmom verovatno najslabija tema na albumu, iako ima simpatično poigravanje sa regeom. BRING THE NOIZE (br. 12) K O LJ E! NAyyAČA sTV@r GODine! Know It Ain't Right (br. 14) možda još uspešnije od Exodus pokazuje da M.I.A. ume pop i stavljam sto Evra da će ovo biti opak hit (Pineapple Express 2?). Sexodus (br. 15) je lepši, seksipilniji i egzotičniji brat Exodus. Ali čini mi se da seks ide uz obe.

Ostale pesme su nešto "klasičniji", suvlji M.I.A. zvuk, poneke od njih zvuče kao da dalje od demo verzije nisu mnogo makle. Tamo gde vi coknete iznervirano, ja kažem "neka...".

Pred M.I.A. ni sa ovakvim "pitkijim" materijalom nije lak zadatak. Naročito u Americi kojoj se zamerila neporodičnim pokazivanjem srednjeg prsta u najgledanijem šou godine. Činjenica da nije odustala od sebe i da i dalje "iz aviona" možete da prepoznate njenu pesmu, kao i da niko drugi ne radi ništa slično, meni je dovoljna. Ne i previše, ali dovoljna.

SELEKTAH: 8plusplusplus/ 10

FURIO ĐUNTA – Lucidan potez (Bassivity Digital)

U najvećoj meri, kvalitetno zezanje

piše: powerty

U jeku dokonih palanačkih sukoba, mrtva je trka k'o ostavlja porazniji uticaj na humor kao vitalnu kategoriju – da l' ovi što se, kao, palanke gade, ili ovi što palanku, kao, slave. U žestokoj podeli, istina je surova – ni preozbiljni ni neozbiljni se najčešće ne mogu podičiti ni lekovitim zalihama duha ni duhovitošću u celini. Ni srpski hip hop nije ostao pošteđen tog bauka, pružajući brojne primere transfera neprijatnosti.

Jašta, iz uočenog je jasno da kvantitet ne mora da ima nikakve veze s kvalitetom, al' tu na scenu kao spasilac uleće Furio Đunta alijas Dragutin, niški reper sopranovskog pseudonima. Poznat po ranijoj saradnji sa još jednim sugrađaninom Demonijom u okviru dueta B Crew, on se nedavno oglasio svojim samostalnim debijem za Bassivity Digital. Još od najranijih youtube snimaka (posebno za pesmu Klaj, klaj), bilo je jasno da je Furio Đ, na prebrzo izgorelom ali i dalje jakom nasleđu Vudu Popaja, uz Cantwaita nepobitno najjači stilista u domaćem hip hopu, neko ko ovom bujajućem pravcu u domaćim okvirima daje novu dimenziju i preko potrebnu širinu tako što u svojim stihovima tretira ama baš sve živo što mu padne na pamet.

Ameri su davno smislili kovanicu edutainment za fenomene/pojave koje su istovremeno i zabavne i poučne. Furio Đ se tu ne zaustavlja, već s druge strane Atlantika preuzima još jedan hip hop pelcer i organski ga presađuje na domaće tlo – tretirajući sebe ne samo kao stvarnu osobu i emsi personu, već i kao stripovskog junaka, što već samo po sebi doprinosi “slick” koloritu njegovog solo prvenca.

Hip hop se i u ovom slučaju pokazuje kao pogodna platforma da se na nju postavi bilo šta, pod uslovom da se nešto poseduje. U Đuntinom slučaju, to je nehajno servirana erudicija i bogata jezička riznica,  vedrina kojom se ispostavlja da je daleko dan kada će neiscrpno vrelo “ulice/kraja” presušiti i proglasiti kreativni bankrot, pošto stvaralačke zalihe prelivaju.  U toj optici moguće je zateći prizor Milana Mladenovića i Ace Lukasa u zagrljaju uz zvuke insomničarskog ritma i bluza i neizostavne salve smeha, indikatora dobrog raspoloženja. Osim autohtonosti zezatorske poetike, najvažniji adut Lucidnog poteza je uvek dobrodošla mera kao nagrada za oprez da se ne sklizne u štrebersko (Marčelo, već pomenuti Cantwait) ili banalno (Bad Copy, pozniji i takođe već pomenuti Vudu Popaj), zavisno iz kog ugla se gleda.

Đunta je izuzetno pažljiv krojač reči, sa šnitovima stihova kojim se paraju granice uobrazilje i legende s jedne, i faktoidnog, poraznog stanja duha s druge strane, čime se tvori nešto opasno nalik bejovskoj privremenoj autonomnoj zoni. Modeli za izlog s prvenca su Dođi u moj grad, Ritam i bluz i najzaokruženija 14. septembar. Kao i svako umetničko delo vredno te titule, i ovaj album baca na sto pitanja; u slučaju njegovog autora, nedoumica se svodi na dilemu: “pop” ili “rap”? Za sada još uvek na življem i zdravijem polu domaćeg muzičkog (mikro)kosmosa, (pr)ocena je da Furio Đunta može još bolje, kojim god pravcem krenuo. Mevre će pokazati da li je u pitanju dobar tip ili preterana, navijačka nada. Kao solidna osnova, Lucidan potez daje razloga za optimizam, i po svom sadržaju i u smislu zaloga za budućnost.

SLKTH: 7/10

RADIO GAYBA VOL. 6

Ovaj put Slušamo Samo Srpska Sranja.

Srbuje: powerty

BVANAMAN (i RASTA)  -  Velkam tu Džigi Taun EP (Bassivity Digital, 2013)

BVANOMATOR5000+ - S/T EP (Bassivity Digital, 2013)

Bvana iz Lagune je beogradski reper koji može da se pohvali da je svojevremeno delio spravu i unutar 43-23 kružoka i bio član Juiceove 93FU Crew ekipe. A opet se nekako probijao sam, mukotrpno i bez prave podrške medija, nalazeći utehu u pojačanoj radnoj etici koja je u grafikonu njegove karijere (pu, al' ovo zvuči poslovno) rezultirala konstantnim penjanjem krivulje kvaliteta. I uvek sam raspoložen da čujem žanrovske klasike u njegovoj režiji: Crno i belo sa Mikrijem Mausom i konciznu Država 'oće da me ubije, u čiju istinitost svako nastanjen ovde svakodnevno može da se uveri, pod uslovom da laže sebe da uopšte i živi u nekoj državi.

Momak čije je ime Nikola Ćosić demonstrirao je i krajem prošle godine svoj nepresušni elan. Prvo je za dž izletela kombinacija sa producentom Rastom u naglašenom reggae ključu koja na prvo slušanje može da zazvuči kao greška u koracima, jer je Bvanaman u svakom slučaju bolji reper nego pevač/toaster/štaliveć. Sve na papiru podseća na Snoop Liona, kažem na papiru, jer zapravo ni ne znam kako Snoop Lion zvuči, pa glasno pretpostavljam. I iako iz prošlosti povremeno vuče za sobom bukagije Bad Copy isforsiranog nemara i pozerske, opravdavajuće nedovršenosti, zahvaljujući činjenici da je skroz sazreo kao autor i rokač mikrofona, Bvanaman je ovde uspeo da podari nekoliko upečatljivih traka, sakrivenih u triju Plave svinje, posvećenu Dačićevoj užoj rodbini, gotovo novotalasnoj Umro je lerdi (kao poručena za špicu Utiska nedelje, ima taj neki pomadasto-kiselkasti vajb KozmetiČinog originala i svakako bolje zvuči od one umobolne smaračine korporativne Viva Vox prevare) i skroz to the point Mir brate mir. Kvoter ocene više ide za prozivanje Žandarmeus benda.

Bvanomator5000+ je duplo kraći ali bogami i bar za četvrt konjskih snaga eksplozivniji, futuristički izvajan na tragu Dr Octagona, mada svi znamo da niko ne može da bude lud kao Kool Keith, ali već sam pokušaj mami osmeh na lice. (Pomenuo bih i Deltrona3030 da se još uvek ne oporavljam od one tragedije od prošlogodišnjeg albuma). Ukratko, srpski rep nikada nije zvučao stripovskije, što je vrh stvar u samom startu, a i fizička verzija ovog albuma je upotpunjena prigodnim stripom koji ovom prilikom nismo konzumirali. Matrično napajanje s dosta ukusa sklopio je Coby, zaokruženi superjunački koncept je bez veće muke s papira pretočen u muziku, koje ipak ima premalo za još veće izlive odobravanja. Bvanin gejzir reperskog entuzijazma očigledno nije presušio, vodena vatra i dalje šiklja iz zemlje. Do idućeg prigodnog požara, valja konstatovati da je vala moguće i u mučenoj Srbiji biti živ i sam od sebe napredovati.

Bvanaman   SLKTH: 6.5/10

Bvanomator5000+    SLKTH: 6.93/10

THE SCRAPS – S/T (Morbius, 1991)

Do gajbe je stigla poprilično akvarelna kopija prvenca i dalje aktivnih kruševačkih pankera/korovaca i pružena joj je prilika koja uopšte nije iskorišćena na zadovoljavajući način. Ja l' je do snimka ja l' je do benda, no Scarps se na svom debiju i dalje očigledno traže pod senkama uzora pa bi da budu malo Partibrejkers i Majke, pa malo Oi! i najzad malo garažni bend, a sve je ni tu ni tamo – kao da nije nigde.

Utisak kvari i ona ničim utemeljena “rokerska” superiornost u tekstovima (po sistemu “ja sam pametan, a ti si glup”), onoliko koliko se mogu razaznati. Jasno je da ovu kruševačku žurku plavi neće rasturati, jer uniformisana lica ipak vole da svrate samo tamo gde je zabava. Nasuprot tome, ovo je smrtno dosadna bleda kopija, sva u nekim crno-belim knjiškim konceptima dobra i zla, krojena po meri dece kojoj su brižni roditelji puštali Đoku Balaševića da bi, kad porastu, bili ispravni ljudi. I postali su, na veliku žalost nas ostalih pojedinaca.

I niko mi nije kriv što sam se tripovao da je i ovog puta “provinciji” načinjena nepravda koju sam žarko želeo makar simbolički da ispravim. Sad je dovedeno u pitanje da li uopšte trošiti vreme na potonja izdanja grupe, a imade ih ohoho. S njom u vezi, mnogo bolja slušalačka investicija je kultni Boneblast, beogradski hard rock offshoot gitariste Ivana Virijevića nakon odlaska iz Kruševca, čiji je jedini album Trinity (Rockland, 1993) i dalje nešto najbliže srpskom pandanu Motorheada, ikad. Od novijih imena iz Lazareve prestonice itekako obećava grupa Katabazija, no još uvek čekamo megdan s nekim od njihovih dužih radova.

SLKTH: 2.5/10

EYESBURN – Reality Check (Ammonite, 2013)

Uf, ovo mi je mnogo teško da pišem jer znam da neću biti objektivan niti mogu da budem recenzent. U nekoliko reči, za mene je Kojot oduvek bio car, čovek za koga sam i pre sto godina i sad kapirao da sve što radi, radi i u moje ime. U moru njegovih radova, to je posebno slučaj sa Eyesburn (i pre njega Dead Ideas), još od debija Freedomized, objavljenog u vreme dok je Živana Šaponja još uvek bila samo radijski glas a ne TV lice. Nisam bio na certu u KST 1994. sa kog je snimak s pomenute debi kasete, ali sam gledao bend u proleće 1995. ispred Doma omladine, bila neka godišnjica, bilo brdo ljudi i bendova, među njima i nas nekolicina pojedinaca srećni u masi urlamo Silence of the Twilight.

Dog Life mi ostaje najdraži Eyesburnov album – tu se čuje da novoustanovljeni trio voli i Life of Agony i Crowbar, a obožava da urniše gitarama dok peva na engleskom... Dakle, zna šta radi jer je kvalitet čitave te šljake svetski. Sniman u četvercu, Fool Control mi je i dalje suviše popičan, ali je jedan od poslednjih srpskih albuma koji su kako treba promovisani u smislu da je B92 “ničim izazvan” puštao bar deset puta dnevno spot za Sun, pesmu koja ne robuje masovnom poimanju dobrog raspoloženja, već je poprilično neprijateljska za nepripremljene uši. Zamislite danas tako nešto, npr. u onom infotejnment smeću Bulevar? Nema šanse!

Još pre toga Eyesburn su se već proslavili (ne za svojih 20 “kul” ortaka, već ono, izistinski) obradom Haustora Šejn,  i dalje jedinoj pesmi na ovom jeziku koju je bend izvodio, ako me izvetrelo sećanje ne vara. Usledilo je još albuma “in similar vein”, česte rokade članova (Nino nastavio da pegla u vrhunskoj budalaštini Osmi putnik dva, Alek i dalje lupa bubnjeve za Cecu), sve dublje zalaženje u reggae,  evropska turneja sa Soulfly... Sve je moguće kad si harizmatična, vredna i talentovana, a pre svega skromna glava, što Nemanja Kojić jeste. Nisam sve to nešto posebno pomno ispratio, jer baš i nisam imao gde, u vremenima progresivnog izumiranja izdavača, naklonjenih medija i svođenja “scene” na paušalne odluke dva i po čoveka (+ jedan festival). A zatim je usledio i rastur grupe, koji je Kojot iskoristio za brčkanje u solo vodama i gostovanja raznim likovima širom sveta.

Novi, povratnički album je objavljen sredinom prošle godine. Između ostalih, u grupi su sad i Đura (Overdose, Svarog) i Dule Petrović (Plejboj, etc). Gledao sam ih sredinom 2012, i beše to posve prijatno koncertno iskustvo. Reality Check je očekivano profi urađen, odsviran i izglancan, ali pomalo predug album koji bi mi se sigurno više svideo da sam nekih 15-ak godina mlađi. Revnosno se prati linija ukrštanja reggaea i metala, mada su najubojitiji žanrovski čistiji komadi (Burning Ball je sigurno najmetalskija). Eyesburn, kao poslednji pravi svetski bend iz Srbije, nimalo ne zaostaje za inostranim kolegama u svom fahu (recimo Skindred, predvođen Benjijem Webbeom), no crossover deli sudbinu rocka i već duži niz godina se suočava sa elementarnom nepogodom da globalno više nije toliko atraktivan i ubojit kao što je bio krajem prošlog veka. A ovo jeste album za mase koji će ostati prespavan, jer masama nema ko da skrene pažnju na njega.

Kad se na to doda aktuelna demokratska katastrofa u Srbadiji i za gitarsku muziku, jasno je da trenutna situacija za bendove srednje veličine poput Eyesburn nije baš najbajnija, ali sigurno da i to odsustvo proračunatosti doprinosi neprolaznom šarmu ove nesumnjivo bitne beogradske grupe.

SLKTH: Uzdržano, bez ocene

TIMBER TIMBRE – Hot Dreams (Arts & Crafts/Full Time Hobby)

K'o dren zdravo drvo. I na njemu lepljivi ženski prsti, od meda

pentra se: powerty

Kao i svako pravo prijatno iznenađenje, i kanadska “cinema music” atrakcija Timber Timbre došla je pravo niotkuda, kada je tamo negde početkom 2009. sa mitskog bloga Dayvan Zombear (ne postoji više u tom obliku) skinut njihov treći, a po mnogo čemu prvi, istoimeni album. Odmah po puštanju ove neverovatne ploče, bivao si uvučen u sobu prepunu duhova, koža je reagovala na prijatnu jezu i kermitastog Elvisa u telu Johnnyja Casha, a suze su se slivale same niz obraze na proživljenu emociju u I Get Low, himni svih propalih kladioničara u život. Jedan YT komentator na upravo ovu pesmu je bio na pravom tragu kad je ustanovio “da nije ljubitelj bluesa i folka, ali da je ovo nešto drugačije”. Ona fantastična linija “Straight life/ Away from alternative culture” iz arsenala nezaboravnih Black Box Recorder (hvala Čoveku Senki za pamučno radio obrazovanje!) ovaplotila se u novoj, neuhvatljivoj, a za nesalomivi duh tako preko potrebnoj formi.

Dve godine kasnije usledio je nastavak u vidu mračnijeg Creep On' Creepin On'. Ne toliko monumentalan na prvu loptu kao preteča, ovaj album je po novim odmotavanjima otkrivao u sebi mnoge lepote i cementirao reputaciju Kanađana kao potpuno apartne pojave na sceni, u čemu zemlja javorovog sirupa, snega i hokeja već ima pogolemu tradiciju (Gonzales (i još jednom hvala Čoveku Senki!), Slim Twig, Wold, Voivod, Grimes, Constellation ekipa itd). Lenjivci su Timber Timbre odmah pohranili  u folk folder, što je taman onoliko daleko od istine koliko joj je blizu, i taj utisak samo je pojačan najsvežijom, briljantnom pločom Hot Dreams.

Čitavim novim albumom provejava kejvovski šmek u večitom boju svetlosti i mraka, ljubavi i požude, nežnosti i strasti, ali i ambicije i savesti. Ako je prva ploča bila studija društvenih karaktera sa izraženim psihološkim elementima, a druga hororični ep, Hot Dreams je noir klasik u kome se nedostatak specijalnih efekata i više nego spretno nadomešćuje svežinom starom tisuću ljeta i originalnim rešenjima. To i nije bio težak zadatak za ovakvu ekipu muzičara: nukleusu grupe koji čine pevač i tekstopisac Taylor Kirk i njegova desna ruka Simon Trottier, između ostalih, na saxu se pridružuje bogotac Colin Stetson, potpuno spreman da se stavi u službu tima nakon i više nego uspešnih solo ekskurzija u nepoznato.

Novu dimenziju u senzualnosti u izrazu grupe podarila je sugrađanka iz Toronta Simone Schmidt (Fiver) u tekstovima za (mahersku) naslovnu i pesmu Bring Me Simpler Men u kojima je potcrtano ono što je i od ranije bio glavni Timber Timbre adut – prilikom slušanja njihove ispovednosti nema onog nustransfera neprijatnosti koji (pre)često prati većinu folk/americana izvođača. Valjda to ima neke veze sa dostojanstvom i težinom istog, a bogami i sa malo više soula od onog u Pervolu ispranog kojim se diče the Kovach sisters (a kad krenu u posebno podmuklu kulturfašističku jadikovku odmah se setim Sitnije, Cile, sitnije; Hey girls, blame your pa!). Nalazeći komfor u nelagodi egzistencije, ova ploča deluje kao čaša viskija/ruma/Skenderbega dodata u pravom trenutku za predah, uz pritajeno svetlo iz stone lampe. Ali ne u onom eskapističkom smislu, već pre kao neophodno suočavanje, like a real (wo)men do. I to negde jeste as folk as it gets, izvorno shvaćeno (tj. as opposed to pop) - na strani puka & slobode. Krunski dokaz da samo iz nedostataka može da nikne savršenost, ta najčudnija biljka.

Po želji, Hot Dreams može da se pijucka i gustira ili stuče odjednom, dok se kocke leda još meškolje naslonjene na kristal. Uvodna linčovska Beat the Drum Slowly odmah se ističe zrelim, zaokruženim zvukom na kome je evidentno rađeno do morikoneovske perfekcije, ispitujući, kontrolisano a s većom koncentracijom amoka nego u većini jam session eksperimenata, granice sagorevanja psihe pre nego što se bez posledica vrati u zonu vibrantnog “preddnevničkog” komfora. Nesumnjivo, ima onih kojima će se ova vrata učiniti preteškim za otvaranje, no svima koji se potrude stiže nagrada u vidu bravuroznog izleta u portishedovski spaghetti kraut Curtains!?, demonstracije čiste sile u kojoj tanana mekota ništa ne gubi i kada dobije na vazda dobrodošloj čvrstini ritam sekcije.

Elementi ekstatičnog iznenađenja u vidu neočekivanih dramskih nadogradnji kriju se u Run from Me, a instrumentalne lijane lelujaju pred slušnim aparatom u Ressurection Drive Part II. I u delovima i u celini, Hot Dreams je nestvaran bar onoliko koliko je dirljivo maestralan. Ma čudo neviđeno.

SLKTH: 9/10

THE COURTNEYS – S/T (Hockey Dad/Gnar Tapes/Burger)

piše: powerty

Zamisli život kad si zamišljao život

S obzirom na relativnu blizinu Seattlea i, posebno, Olympie, rodnog mesta tzv. Riot Grrrl pokreta (nikad nisi načisto sa koliko “r” se piše), u glavi ne postoji ni pomoćni ležaj u koji bi se smestilo čuđenje zbog toga što odma' preko grane, u Vancouveru, svaki noviji “rock” sastav vredan pažnje ima ženske članove. Favoritima poput Nu Sensae (pevačica i basistkinja Andrea Lukić svakako zna ko je Lepa Brena) i White Lung (tri gnevne lepotice i junoša na đitri), instant se pridružuju The Courtneys,  sveženska garažna pop trojka.

Već na svom debiju, kraćem od pola sata, jasno je da raspevane Vankuverke muzički ne nude ništa novo, žonglirajući po Best Coast kanapu čiji jedan kraj drže Sonic Youth a drugi The Bangles. Ono što imaju u ponudi je, ipak, posve autentično, kada već nije originalno (imate za to Frisk Frugt i Staru Rzeku). Umesto zvučnih avantura u kojima se kao u Civilizaciji Sida Meyera otkrivaju nova, mrakom skrivena sazvučja, The Courtneys brišu prašinu sa 90's podsvesti prepakujući taj bagaž tako šarmantno and silovito da srce ubrzo zaigra uz zarazne refrene dok oslobođena ruka kao u groznici sama od sebe krene da ispisuje (ove) redove.

Povratak u sobu izlepljenu posterima neviđeno prija, kao dragoceni predah od sveopšteg otuđenja unutar demokrature natopljene jeftinim glamurom po svaku cenu. Evokacija na vreme bez interneta vodi ka zaključku da je tadašnje “premalo” bilo optimalnije nego današnje “previše”, posebno u smislu “težine” sadržaja. Ovaj oktet pesama pre navodi na razmišljanje “ko si” nego “šta si”, i u tome je suštinska razlika u odnosu na preideologizovano nasleđe iz Olympie, koje je ionako imalo neslavni muzički svršetak na smetlištu Pussy Riot šarade. Umesto ispravljanja krivih Drina čije je ušće gotovo uvek tzv. obrnuta diskriminacija, The Courtneys očigledno hvataju kiseonik punim plućima, bez žmirkanja gledajući u sunce, u duhu kultnih filmova Happy Go Lucky i Jump Tomorrow.

To znači da je magija kojom se ovde barata ona svakodnevna, u alavo-pretencioznim očima nepravedno žigosana kao obična dakle bezvredna. Dotiče i teme kao što su nezaposlenost, sitna tajna loženja i dosada, koje se prevazilaze zahvaljujući poetskoj moći da se i iz životnih teškoća izvaja nešto lepo, iliti “darkly carefree”, kako se fino izrazio jedan prekookeanski kolega. “At work I watch you bring the mail/Sit at my desk like I'm in jail” (Delivery Boy) i “You're channelin' your demons, it's the pentagram season/Eatin' toast and honey, runnin' out of money”(Manion) slikoviti su primeri za to. Poetika benda se tu ne zaustavlja i doseže vrhove unutarličnih svođenja koji rezultiraju hrabrenjem svesti u nestvarnoj 90210 i zaključnoj Social Anxiety.

Iako priznaju da su fascinirane hipsterskom transformacijom Miley Cyrus i ponosno ističu da su Belieberke, dok se voze kabrioletom najviše vole da slušaju Sheryl Crow, (a o opsesiji Keanuom Reevesom nema potrebe trošiti reči, pošto je jedna od pesama ponela upravo ime njihovog slavnog sunarodnika), trijumf Cool, Classic i Crazy Courtney je tek naoko paradoksalan u odnosu na ove (p)reference. Umesto dalekog subjekta obožavanja čije slike gazduju po novinama i ostalim mas medijima i samim tim (može jedino da) predstavlja posredovani ideal, Kanađanke ostvaruju hvale vredan efekat da su tu, nadohvat ruke, iza prvog ćoška, poput devojčice za koju si nelagodno primetio da je primetila da je već neko vreme primećuješ na velikom odmoru. I naslađuješ se nasamo tom tajnom sve do trenutka istine – kada u datom momentu donosiš odluku da li ćeš ukinuti dotadašnjeg sebe kako bi se ponovo rodio u njenom zagrljaju. U opetovanim vrhuncima, debi The Courtneys ovekovečuje upravo tu opijenost. Domet te vrednosti samom svojom prirodom izmiče objektivizaciji kvantifikovanja, stoga je pomalo deplasirano davati mu ocenu. Ipak...

SLKTH: 8/10

KUP MAARE 2019 - 20 najbitnijih singlova svih vremena po izboru Dragana Ambrozića

KUP MAARE je osmišljen u čast Marka Nikolića, mog nekadašnjeg sagovornika na teme pop kulture. I šire.

Premisa je jednostavna- kojih 20 singlova bi moglo/trebalo da izgradi novu pop kulturu nakon apokalipse da je tebi poveren taj zadatak da ih izabereš? A zadatak je poveren Draganu Ambroziću, jednom od najpoznatijih srpskih i eks-Yu rok kritičara, kolegi, prijatelju i sagovorniku na teme pop kulture. On ga je odradio vrhunski, a naročito ako vas zanima razvoj (svetske) pop kulture u našoj prelepoj zemlji od šezdesetih naovamo.

Vaše interesovanje za Maaretov doprinos našoj (pop) kulturi možete da započnete nekim od ovih tekstova:

o pop kulturi i politici:

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/12/nova-desnica-udarna-pesnica.html

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/01/dan-podseanja.html

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/06/kosovo-can-you-imagine.html

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/02/kao-da-niceg-nije-ni-bilo-satro.html

o animal collective, arsenal festu i žanromaniji vs žanrofobiji:

http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/02/animal-collective-merriweather-post.html

http://www.popboks.com/article/8957

http://www.popboks.com/article/7842

Za vanserijska dočaravanja srpskog hip hopa, svetskog metala i belosvetske elektronike kliknite ovde: https://mislitemojomglavom.blogspot.com/search?q=powerty

KUP MAARE 2018 preslušajte ovde https://www.mixcloud.com/MisliteMojomGlavom/kup-maare-2018-top-20-najboljih-singlova-svih-vremena/

AZAR SWAN - And Blow Us a Kiss (Zoo Music (sam kraj) 2014)

Ako vam se neki album dopadne u jednom trenutku, to ne znači da će vam se dopasti i u sledećem, i ako vam se ne dopadne u sledećem trenutku, to ne znači da vam se nije dopao ni u jednom trenutku

Neće mi biti teško da pišem o ovom albumu. Jer smo opet ljubavnici.

Prvo mi se jako dopao. Onda sam danima bio (jednim delom i zbog toga) u depresiji što mi se više ne dopada, što mi se uopšte nešto tako banalno i glupo ikada dopalo ("trećerazredna Kate Bush i tribjut bend Marine & The Diamonds" su bile reči koje sam odabrao da ih odjavim powerty-ju i Suboti)! A onda sam u svojoj opsesivnokompulsivnoj disciplini koja ne dozvoljava promašaje ponovo uzeo da ga slušam. I And Blow Us A Kiss se razvio pod mojim ušima kao runolist pod prsima sisate Austrijanke.

Azar Swan je bend Zhore Atash (danas je gotovo nemoguće da se cura bavi gotskim elektrom, a da nije iz Istočne ili pravoslavne Evrope). And Blow Us a Kiss je njihov drugi album (i prethodni je sličan i podjednako dobar). A jureći nešto od informacija o ovom bruklinskom duo saznao sam da su oba člana AS (multinstrumentalista Josh Strawn) bili u bendu Religious To Damn čiji album Glass Prayer vam je i dalje besplatno i legalno dostupan i trebalo bi da ga imate pri ušima.

Iako su me sličnosti Zhore sa Kate Bush i tim tipom snolike borbe sa sintisajzerima prilično nervirale, one su isprva bile razlog zbog koga su mi Azar Swan i privukli pažnju. I to ovde jeste kvalitet.

Dvadesetak preslušavanja je pomoglo da shvatim da bi do kraja ove godine (za Rihannu ili Iggy) Azar Swan mogli da postanu Charli XCX, bez problema. And Blow Us a Kiss je pop-got album, sa ozbiljnim aranžmanima, kakvi ovih dana, pre svega snagom Švedske, pretenduju da presto pop muzike otmu crnim (ex-r'n'b) muzičarima i vrate ga "belcima".

Dakle, ako volite Robyn, Lykke Li, Marinu, Florence, SIA, Kate Boy, ali i Fever Ray, ali i Siouxsie, ali i Diamandu Galas, ali i Bjork, Buriala, Aphexa, Fhloston Paradigm, Pharmakon. I Kate Bush. Dakle, ako volite i Kate Bush, Azar Swan u većoj ili manjoj meri mogu da vam podmire većinu tih potreba, u pristojnim količinama. To kad bi muzika bila topli kakao.

Seksipil i otkačenost, kroz uzdahe, "prizvuk japanskog pevanja" (nauka bi to i bolje formulisala) ili etno-centričnost ritmova podseća na Kate. Kiss Of Life, čak zvuči kao da je Kate bukvalno na bek vokalima. Ili producentskoj stolici. Parodon, prestolu.

Ponekad, kao u naslovnoj temi, koja otvara album, može da vam zadeluje da ste u retro-transpop oblaku Jam & Spoon (sa Plavkom, ofkors), čija "jeftinost" može da vas odbije, ali relativno brzo primetićete da u ovoj stvari ima Godflesh zvukova koliko i u bilo kojoj pesmi na povratničkom albumu Godflesh. I ta umešnost i odlučnost da pop grade skoro anti-pop materijalima je nešto što je nekada krasilo The Knife. I druge bendove koji imaju muda i klitoris umesto mozga.

We Hunger se najavljuje basom, a potom sint melodijom, kakve je Chris komponovao za Neila na Very, recimo, ali u refrenu imate skoro njuvejv vrisku dostojnu crnih ajlajnera i oštrih šiški. Goth is the new pop, očigledno.

I da vam sad ne seciram svaku pesmu na ovom albumu, shvatili ste princip. Svi oni Twilight filmovi urodili su plodom. Globalna depresija i Bella Swan stvorili su okolnosti u kojima mejnstrim tinejdžer sa ambisom koji zuri u njega radije pravi selfi sa njim nego što mu se prepušta. U isto vreme, Azar Swan su lukavo pokupovali gomilu dubstep sitnine i post-Yeezus hopa koji su utkali u svoje pesme dajući im svežinu, ali i da lakše premoste transfer r'n'b publike na beli plesni podijum.

Da je bio preslušan na vreme, ovaj album bi sigurno završio u top tenu za 2014. Ali ništa ne brinite, ubaciću ga u 2015, tako mi svih Kanyeovih fešn ideja!

SELEKTAH: 9/ 10