Srbija je u krizi. Svet je u krizi. Treba biti zabrinut. Ne možete biti ozbiljni ako niste zabrinuti. Zbog krize, duh! Najozbiljniji čak kažu da su se ovakve krize uvek završavale ratom. U, jeee...b.o.t.e. Pa, šta?! A inače smo pre toga živeli tako primerno da majčica Zemlja nije imala nikakav razlog da nam otkaže rentu. Rečima, ali ne i delima, Neil-a Young-a, It’s better to burn out, than to fade away.
I pre nego što neko s pravom pomisli da se neozbiljno odnosim prema nihilizmu, ja bih zapravo da sa vama podelim utisak da svo ovo horsko pojanje o tome kako dolazi kriza zapravo najviše služi najnesposobnijima među nama da naprave odstupnicu za sve ono što i do sada nisu umeli da rade. Načelo života, pa čak i ovog koji se trudi da svima pruži istu šansu, bilo je i ostalo- Only the strongest will survive. Nije ni da ste pre toga puno mogli da birate.
Iako mnogi osporavaju upornost kojom se naš narod izborio sa Slobo-Mazoom, sankcijama, bombardovanjem i potonjom bilateralnom izolacijom naše zemlje, meni baš to daje nadu da bi i ovu krizu trebalo da prihvatimo sa istom spontanošću. Pa, kako nam bude. Zar nije u tome poenta ili lepota života? Ako smo bombe koje padaju gledali sa krovova zgrada što bi sada gutali svaku reč Mirka Velikog Štrumfa Cvetkovića.
Ja sa svoje strane i dalje želim da verujem u sve što mislim i ovde vam pišem. Malo mi je frka kad se sretnem sa ovim zabrinutim. Što potiče od moje vanserijske prirode koja voli da sasluša čoveka.
S tim u vezi evo prizora koji stotine hiljada Beograđana koji prelaze Brankov most (ne) vide svakog dana.
EDIT: dough u duh! iRetard. Montenegrinka primetila.
No comments:
Post a Comment