HOĆU, MAJKE MI! ALI NE ZNAM KAKO!

Koliko god da ste godina proveli radeći u marketingu uvek će se pojaviti nešto što će vas iznenaditi, obradovati, ostaviti ravnodušnim, naterati da se zamislite, naterati da skrenete pogled, da se postidite, nešto zbog čega će vam proraditi čir, ispucati beonjača, nešto što će konačno zapušiti onaj krvni sud.

Uzmimo na primer aktuelnu kampanju za Shopping Center ’Ušće’. Ne znam koja agencija stoji iza iste, ali bih voleo da saznam.

Ali, šta sami možemo da pretpostavimo?

Za lokaciju je klijent sigurno ljuljnuo par miliona eura. A isto toliko je verovatno koštala i bijela zgrada u kojoj ćemo kupovati ako nam je Delta City dalji. Kao i svaki srpski klijent i ovaj je verovatno odlučio da nakon toliko spucanih para u plac i gradnju nema apsolutno nikakvog smisla ulagati isto toliko u nekakvu reklamnu kampanju. Svi znaju gde je Ušće, jebigatolikusmozgradupodigli, nema šanse da je promaše... Daj, ti, burazeru, da mi njih samo obavestimo kad se to otvara i to je to. Jebiga, ja para više ne dam!... Nemam!

Za ovako važan zadatak odabran je najjači čovek u marketingu.

Obzirom da se radi o velikoj kampanji agencija se spustila na noge lagane i pre nego što je MarketingManager ušao u konferencijsku salu (gde ga je dočekalo sveže voće u sveže kupljenoj činiji na, lako moguće, sveže kupljenom astalu).

M.M. je odmah prešao s misli na reči. Čim je spustio blackberry na sto, to jest.
Akaunti su se već privatili noutbukiranja.

„Biću kratak... JA bih da to liči na neku ’Kluzovu’ kampanju iz 1987., recimo... Ja sam radio za njih. Samo da ne bude baaš toliko moderno... Stavite mlade ljude na bilbord, da se osmehuju... Treba nam osmeh dok traje kriza.“ (u kon. sali istog trenutka zablistavaju desetine Orbit-osmeha) „Neću da mi na bilbord mećete objekat. Prvo, nije gotov! Drugo, šta ima da ga gledaju na slici, kad je l(j)epši uživo, a i, brate, svi živi prolaze pored njega! Eno su gužve tamo na Brankovom već od tri popodne! Oću da imamo tizer kampanju, da malo zaintrigiramo ljude... Jedna reč- Oću!“

„Oću ili Hoću“ – pita najstidljiviji, ali najhrabriji akaunt.
„Hoću! Jebogati, valjda znamo pravopis!“ (kratka i neprijatna pauza) „Čitao sam da u marketingu ne prolaze negacije. Zato neću Neću! Jel smo se razumeli?!“
Ovi što su još na nogama klimaju glavom. Skoro u ritmu.
„I da se rimuje! Da ostane malo ljudima u glavama.“ (gleda okolo sebe, niko u njega) „Ja sad moram da idem, imam sastanak sa dostavom, jebiga, zajebavaju me ovi (ime kompanije ostaje nam nepoznato) za vece šolje za invalide, a moraš to da imaš... Ima li pitanja?“

Ma.jok.kakvi.sve.nam.je.jasno.ma.jesi.lud.pitaj.ti.meni.nije.jasno.al.nema.šanse.ja.da.pitam.jebe.mi.se.neka.pita.on.on.vodi.akaunt.brate.koje.je.ovo.sranje.najebali.smo...
„Sve je jasno“ čuje se složno.
„Odoh ja.“
I M.M. odlazi. Sa dvoje-troje svojih noutbukera.

Kreativni direktor gleda kreativnog dizajnera koji gleda kreativnog kopirajtera. Ideje samo što nisu sevnule... kad se čuje glas starije (seniorskije) akauntice:

„E, a šta kažete da bude nešto kao u fazonu – Ja hoću da kupujem, ja hoću da se zezam, hoću da uživam... Sad ide ovaj film o kupoholičarki, a i glupo je da sve ima veze samo sa kupovinom... To treba da bude mesto za uživanciju, zezanje, onako... extra! A?! A?!“

Zlatno pravilo marketinga kaže da ako brejstorming potraje predugo, obično se sve završi na idejama sa kojima se prvo počelo.