Wikipedijina stranica o ovoj seriji je prilično informativna. Zato počnite tamo, pa se vratite. Da čujete šta ja imam mudro da zborim.
Svaka serija sa Ian-om McShane-om trebalo bi da nas raduje i da nas zanima. I zbog njega nas Kings raduje, ali nas, nažalost, samo zbog njega i zanima.
Ambiciozna zamišljena (sa budžetom koji je ravan petogodišnjem izdvajanju srpske vlade za kulturu i informisanje naše, neinformisane o kulturi i sasvim nekulturno informisane, nacije) serija Kings se previše pozabavila spoljašnjim izgledom svoga kraljevstva, nego njegovom utrobom.
(Ja na dalje pričam kao da ste vi već obišli onu Wikipedijinu stranicu, a vi kako hoćete…)
Da, Njujork izgleda zanosnije od kada se zove Šajlo, da, sastanak predsedničkog kabineta više intrigira od kada je jedan od članova kralj, da, neki tamo rat nalik bilo kom od aktuelnih pustinjskih deluje legendarnije od kada se odvija između zaraćenih država Gilboa i Gata. Čak je i religijski deo (neo-pagani upakovani u imidž Hrišćana) auto-ironičan obzirom da vertikala između Boga i kralja funkcioniše uz malo više vradžbina, nego što je to slučaj sa pobožnim američkim predsednicima.
Ian McShane, kao Silas Benjamin, kralj Gilboa, je apsolutno briljantan, bogobojažljiv i dijaboličan u isto vreme, dobar otac i loš suprug, okrutan vladar i prevrtljiv političar, iskren i neiskren, odan i neodan (ovo prvo samo sebi)… da parafraziram Randy-ja Jackson-a, Ian McShane bi mogao da glumi i telefonski imenik.
Sve ostalo ćopa.
Drama je tanka i sve izgleda kao Dinastija u doba Šekspira, a ne obrnuto, kako bi trebalo. Ima izdajnika, ima zakulisanih radnji, ima podlosti, ali sve deluje kao podmlađeni kliše, a ne kao antikvitetni original. Čemu ne pomaže puno ni disbalans u kastingu. Nasuprot McShane-a (ne, neću prestati da ga hvalim) čiji duboki glas, zalizana kosa i žabolike oči izazivaju tremu, plavušasti Christopher Egan, kao kapetan Davih Shepherd, izgleda kao ovčica koja ne zna da nađe put do tora. Ta uloga je,jednostavno, zahtevala glumca sposobnog da zrači sa daleko više ambivalentnosti, a ne da bude tako jednodimenzionalno na strani pravde. Zli(ji) junaci su, naravno, imali više sreće- Silasov sin Jack, koga igra tvajlajtasti Sebastian Stan, i kraljica Rose, koju igra Susanna Thompson, ulivaju poverenje kao biseksualni sin i dešperatna kraljica. Sa izuzetkom kraljičinog brata i kraljevog ljutog neprijatelja, Williama, koga tumači uvek efektni Dylan Baker, većina ostalih epizodista izgleda kao usputna kategorija likova prepisana iz nekog forenzičarskog serijala- ako ih ne predstave, treba vam pola sata da se setite ko su.
Ipak, najjače razočarenje dolazi od zaista anemičnog ideološkog predloška, koji se praktično zadovoljio time da mit reciklira kao alegoriju koja afirmiše ideale sa kojima je Obama već dobio izbore. Umesto da se okrene uvek interesantnom odnosu religije i države u američkom (svetskom) društvu, Michael Green, kreator Kings (i producent Heroes), zapravo sa ozbiljnim zakašnjenjem debatuje sa Bushovom administracijom i njenim (zlo)delima.
Kontroverznije ideje zagušene su opštim mestima: vlast zatrovana različitim korporativnim interesima, crkva je uz kralja, jer je i Bog uz njega, mladi idealisti tek treba da nauče kako se ostvaruju željeni ciljevi… A bez još uvek nepriložene istorije “kraljevanja” teško je odrediti poziciju kralju Silasu i uspostaviti odnos sa sadašnjim trenutkom.
Zbog svega toga ne čudi što će NBC odemitovati preostalih 8 epizoda tokom juna i jula, a potom staviti katanac na Kings. Siroti američki gledaoc očigledno je prerano odustao od toga da mu sve novotarije deluju posve nerazumljivo, a da sve što razume zapravo već zna od ranije.
Što je i moje mišljenje na osnovu pet do sada emitovanih epizoda. Ako ga promenim, vi ćete prvi čuti.
No comments:
Post a Comment