TOKYO SONATA

Ono od čega bi se u Srbijici napravila urnebesna komedija, u Japanu je skoro postalo „crni talas“









Ako ne znate, sonata je ovo.

Prva polovina ovog filma je fenomenalna. U prepoznatljivom, sporom, blago ironičnom (ili to tako samo nama zapadnjacima izgleda) tonu lagano se odmotava realistička priča o raspadu obične, savremene japanske porodice. Riba, naravno, počinje da smrdi od glave. Prvo tata dobija otkaz u firmi u kojoj je proveo dvadesetak godina života što za sobom povlači samopreispitivanje, pa gubitak autoriteta, a potom i identiteta. Paralelno sa tim, kroz živote njegove žene, starijeg i mlađeg sina, slušamo prepoznatljive melodije o usamljenosti, nedostatku komunikacije, slabo iskazanim emocijama, uz nezanemarljiv osvrt na ekonomske i vojne probleme današnjeg Japana.


Veteran Kiyoshi Kurosawa (ovo mi je prvi njegov film :) sa solidnom dozom simpatije i bez imalo patetike u skoro apokaliptičnom tonu (možda oni to tako doživljavaju) dočarava stanje nezaposlenosti, sve sa kafkijanskim redovima nezaposlenih, istom takvom administracijom, narodnim kuhinjama parkiranim u medmeksovski osmišljenim sredinama i posve neprijatnim izlazom iz date situacije (tatin prijatelj). Ono što, čini mi se, Kurosawa pokušava da podcrta jeste da je pored „druge strane“ kriva i ova prva, koja nespremnošću da se prilagodi na dinamiku novog doba biva i bukvalno odvučena na deponiju društva. Tradicija autoriteta i autoritet tradicije očigledno su korumpirani i samim tim skloni kolabiranju. I to ne vidimo samo na primeru oca, već i učitelja mlađeg sina koji je spreman da se odrekne svog učenika samo zato što mu je ovaj u lice rekao da ga je video da čita porno mange.

Druga polovina filma nevešto preuzima sonatni oblik i iz finim humorom protkanog realizma prelazi u grotesku (sve što se dešava ocu), teatralizaciju (sve što se dešava majci) ili postaje neuverljivo odnosno previše mehanički (ono što se dešava mlađem sinu) i isključivo služi reditelju da demolira dramske tokove i napravi neku vrstu katarze, kako za likove, tako i za gledaoce. Njeno odloženo dejstvo pratimo kroz dekrešendo finale odn. nastup mlađeg sina na audiciji za klavir, čije sviranje ostavlja sve prisutne bez teksta, a na simboličkom nivou re-integriše porodicu u jednu celinu.

Tokyo Sonata verovatno neće ponuditi puno toga novog filmskim japanofilima, a svi ostali imaće priliku da se upoznaju sa najčešćim karakteristikama moderne japanske drame i da uglavnom uživaju u njima. Ovim rečima završio bih ovu stilsku parafrazu Dubravke Dude Lakić.

selektah: 6 plus / 10