Konačno sam pogledao pretposlednji, „kontroverzni“ film Anga Lee-ja o špijunskim aktivnostima mladih Kineza za vreme japanske okupacije tokom Drugog svetskog rata. I, nažalost, stavio sam jednu recku na „contra“ stranu kada je Ang Lee u pitanju.
Lust, Caution je verovatno trebalo da bude veliki, domovinski ep kojim se Ang odzamera svojoj matici zbog ranijih grešnih radova (homoseksualna tematika među mladim Kinezima i Hulk) i pokušava da napravi jedan podobni, patriotski film koji ga u isto vreme neće sasvim udaljiti od evropske festivalske publike koja je najzaslužnija zato što je stigao do Holivuda (ako je to neko merilo uspeha). Međutim, film je opasno omanuo u pokušaju zadovoljavanja i jedne i druge strane, a prilično je izdao i kvalitete na koje nas je Lee navikao.
Krenimo od „kontroverze“. U ovom filmu ima eksplicitnog, skoro-pornografskog seksa koliko u prvih deset minuta bilo kog filma Catherine Breillat. Toliko o kontroverzi i neispunjenim apetitima evropskih perverznjaka.
Domoljubni deo je skoro imbecilan. Grupa kineskih studenata ponesena oslobodilačkom komunističkom retorikom odlučuje da ode, patriotizma radi (baš kao i Lee ovaj film), u Hong Kong i svoj talenat iskoristi za infiltriranje u društvo jednog kineskog izdajnika kome bi Pokret rado došao glave. Ništa lakše, pomislili biste vi, ništa lakše, pokazao nam je Lee. Čim smo prenebregli neverovatnoću da se nešto tako moglo toliko lako, stigli smo za sto za kojim infiltrirana Vong Ča Či sedi sa ženom Mr. Jia, koga treba da smaknu. Međutim, prvi pokušaj neslavno propada. Verovatno da bi se drugim učinio realističnijim.
Tri godine kasnije, Vong Ča Či nastavlja svoju aferu sa Jijem, ovaj put vrlo strasno, vrlo seksualno, skoro na granici sado-mazohizma. Repriziraju se scene njihovih druženja, produžuju se scene nemih pogleda, ima malo nepodnošljive kineske opere, a na kraju, baš kao što smo i očekivali, shvatamo da Vang Ča Či nije dorasla zadatku koji joj je poveren, a Ji ostaje bezdušna, „teško-ranjena“ životinja kakva je bio tokom celog filma.
Iako u par navrata pred nas izlaze „ratni“ Hong Kong i Šangaj, Lee je prilično oprezno izlazio u totale, naročito one koji bi nam oduzimali dah (što ambicije ovog filma traže) i uglavnom se zadovoljavao parčićima ulica zatrpanim slikovitim statistima. Ne znam da li je ovaj film sniman nekim super HD-om, ali deluje kao da jeste. I umesto da u srednjim i krupnim planovima zrači poetičnošću kakvu je Lee mogao da prepiše od Kar Wai-a, on se zadovoljio kristalno čistim, televizijskim (da ne preteram- skoro zdravkošotrastim) ugođajem koji je još više pamfletizovao erotnjikavu dramu kojoj prisustvujemo. A film je i prilično tanak sa lucidnim dramskim detaljima koji su bili Lee-jev autorski pečat u razvijanju drame. Odnosi manjkaju autentičnošću kao da su scenaristi bili u panici kako da naprave dramu koja treba da funkcioniše na svim tržištima.
Kasting glavnih aktera, Vei Tang kao Vang Ča Či i Toni Leung Čiu Vai kao Ji je najbolji momenat filma. Ona kao studentkinja koja je pomešala prvi patriotski zadatak i prvu ljubav i on, koji je u njoj video priliku da proživi onih par minuta ljudskosti koji mu ostaju nakon mučenja kineskih zatvorenika. Samo zahvaljujući njima dvoma, što potvrđuje Lee-ja kao reditelja koji ume sa glumcima, Lust, Caution će vam možda biti vredan gledanja ili po nečemu ostati u sećanju.
selektah: 4 / 10
4?
ReplyDeleteprevisoko, ako se ja pitam. a pitam se cim sam se upisala.