OF TIME AND THE CITY

Za one kojima kod Sukurova ima previše akcije








Of Time And The City nije vredan hvale koju sam o njemu pročitao u stranoj štampi. Ili je meni promaklo nešto krupno (kao u Uliksu da je to zapravo Odiseja) zbog čega baš i nisam savladao ovaj film kako je trebalo.

Film je, kako mu ime kaže, bukvalno priča o vremenu i gradu. Grad je Liverpul, a vreme je XX vek. Terence, kao da film nema ni sto godina istorije, kroji svoj hiperpoetično delo ukrštanjem dokumentarnih snimaka iz istorije svog grada sa stihovima, prozom i esejistikom raznih autora od kojih sam zapamtio samo Joycea i Čehova. Narator je on sam, a dramski naboj njegovog glasa najlakše bi se mogao opisati kao da ser Ian MaKellen koji imitira Wernera Herzoga. Sve to znači već dve stvari: a) da ste vi već prestali da čitate (zbogom...) i b) da Terence zvuči kao da se šegači sa nama, a ne šegači se. Na žalost.

Of Time And The City je smrtno ozbiljna posveta gradu, sve sa snimcima radničkih četvrti (koje kao da beleži Dziga Vertov), decom zaokupljenom u igri, zgradama koje već vekovima stoje kao spomenici vremenu i gradu ili zgradama čija istorija je već srušena pod naletom novih urbanih rešenja. Za nas koji nikad videli nismo Liverpul crno-beli prizori, kao i svi crno-beli prizori, bude nostalgiju, ali već nakon desetak minuta naracije labavo vezane sa slikama koje promiču film postaje napor i za oči i za uši.



Terence tek povremeno pravi nekakve dramaturške zahvate pa kroz priču stignemo od svakodnevice jednog petka (izlasci) do svakodnevice jedne nedelje (crkva i fudbal), ali uglavnom smo žrtve „totalnog filma“ koji nije uspeo ni kad mu je konkurencija bila snimka ulaska voza u stanicu, a nekmoli danas kada svet oko nas staje u YouTube na iPhone-u.

A možda je Terenceova namera i bila da nas žalopojno podseti na vreme (i grad) kada je sve bilo drugačije. Šteta što je to i uradio na način koji je s razlogom ostao u tim vremenima.

selektah: 3 / 10