Premijere: PROKLETNICI

Tarantino gura “tarantinovštinu” do granica podnošljivosti i… uspeva da se izvuče!









PROKLETNICI/ Inglourious Basterds

r. Quentin Tarantino

selektah: 8 / 10


Ako ne volite Tarantina, vama ni ovaj film, a ni ova recenzija, a ni ovaj život neće biti bogznakako zanimljivi. Sami odlučite.

Inglourious Basterds traje skoro tri sata (153 minuta). Sastoji se iz pet (ili beše šest?) delova od kojih većina predstavlja jednu, skoro pozorišnu scenu, tokom koje akteri uglavnom pričaju… i pričajupričajupričaju… i pričaju… i pričaju… ipričajupričaju… Ponekad se i nasmeju. Ili popiju piće. Ili skinu nekom skalp. U onim manje pozorišnim, a više filmskim scenama, junaci hodaju, pucaju jedni drugima u muda, mlate Nemce bejzbolkama, gore u požaru i pričaju… pričajupričaju… I neverovatno je da u godini u kojoj je Michael Bay doveo holivudski film na nivo totalnog filma u kome su dijalozi samo šum, a scenario podmetač za kafu, Quentin Tarantino pravi film toliko raspričan, toliko statičan i toliko dobro zaokružene priče da mi je: a) teško da poverujem da su mu braća Weinstein to dozvolili, b) teško da predviđam ozbiljniji uspeh van Srbije i Francuske i c) teško da mu još jednom ne skinem kapu zato što je car!



Tarantinovi Basterds nemaju veze sa italijansko-američkim filmom sličnog naziva, osim ako ne računate predložak po kome grupica saveznika tamani naciste. Tamo su to bili sitni, ratni krimosi, a ovde američki Jevreji koji su došli, predvođeni Aldo Raineom, da pruže otpor tamanitelju svoga roda. Međutim, IB, na kraju ispada “film osvete”. Počinje stradanjem jedne jevrejske porodice iz koje uspeva da se spase samo devojka Shosanna, a završava se njenom osvetom celom Rajhu i istorijskoj istini pruža, barem, efektnu filmsku utehu. U isto vreme i obešenjačko delovanje Aldove bande, sve sa citiranjem američkih indijanaca kroz postupak skalpiranja, predstavlja nemilosrdno neukusnu referencu na još jednu populaciju koja je desetkovana sličnim White Power delovanjem, koja sad ovde simbolično ima priliku za osvetom.

Iako je iz većine promo postera za ovaj film curila krv, IB je u izvesnoj meri najmanje krvav Tarantinov film i sem par prikaza skalpiranja, sve ostalo moglo bi se podvesti pod uobičajenu epizodu Otpisanih. Ili Balkan Ekspresa. Tarantino je ovaj put muzao glumce daveći ih u svom dijalogu, računajući sa svakom njihovom grimasom, pogledom, uzdahom. I skoro svi glumci su bili fenomenalni. Od Oskara vrednog Christopha Waltza (SS-detektiv Landa), preko Daniela Bruhla (vojnik-glumac Zoller), Diane Kruger (nemačka filmska zvezda Bridget Van Hammersmark) do Melanie Laurent koja igra pobegulju Shosannu. Crtu su, a možda i na QT-ijev zahtev, prešli samo Pitt (Aldo) i Martin Wuttke (Hitler). Ali preći crtu kod Tarantina obično znači “biti još tarantinastiji”. Otuda u sred filma imamo flešbek o ubici nacističkih oficira, Hugu Stiglitzu, koji izgleda kao promo za neki eksplotejšn film iz sedamdesetih. I savršeno funkcioniše. Jer Tarantino tako pravi filmove, a IB i ponajviše- šta god da se desi, kako god da se desi- verovatno može.

Sam film promiče u neprekidnom iščekivanju neke burne ili brutalne akcije, jer nije baš najjasnije u kom pravcu ide radnja, ali kako se približavamo kraju, tako se i putevi sve oštrije ukrštaju u finalnu eksploziju. Parodiranje istorije do koga dolazi na kraju deluje na nas kao jedva dočekana katarza i predstavlja, čini mi se, vrlo gorak komentar na to kako se sve (Drugi svetski rat) moglo završiti.

A čini mi se da se i od silnih filmskih referenci i komentara na račun Goebelsove filmsko-propagandne industrije može sklopiti solidan esej koji, možžžžda, Inglourious Basterds objašnjava kao parodiju takvih filmova odn. kao neku vrstu post-festum obračuna “istim sredstvima” sa filmovima iz te produkcije (a jedan takav, Nation’s Pride imamo priliku da naslutimo i u samom filmu). Ali to bi morao da učini neko mnogo obrazovaniji od mene….