Tri za dečake sa posebnim potrebama

THE ADVENTURES OF PRISCILLA, QUEEN OF THE DESERT (15 god. kasnije), IT COULDN’T HAPPEN HERE (22 god. kasnije) i PERFORMANCE (18 god. kasnije)







15 godina kasnije, Priscilla je mnogo više ono što je- melodramatična komedijica koja kroz jedan urnebesni roud muvi (a zar nisu svi?) sudara dva sveta od kojih ni za jedan, praktično, nema mesta na zemlji. S jedne strane, tu su ruralni redneci kojima je hajlajt večeri da gledaju Kineskinju koja iz vagine ispaljuje ping pong loptice (specijalitet kuće), a s druge tri drega koje, svakog ponaosob, stižu generacijske realnosti života od koga uporno beže (nemiroljubiva sredina, recidivi bračne prošlosti u vidu zaostale dece i smrt partnera). Stephan Elliott nemilosrdno je kontrastirao turobnim slikama australijske materijalne i duhovne bestragije vizuelnim ekstravagancama sumanutih kostima (mislim da su dobili i Oskara za to) ili još luđim arthaus akrobacijama poput one kada se Felicia uzvere na autobus u pokretu, a onda poput Kleopatre na prestolu, glumata uz neku od odozdo puštenih opera.

Potkraj filma, stvari možda odu predaleko, jer deluju nepotrebno izveštačeno, sve sa aluzijama da i mama voli tete, ili neobičnom razboritošću malog sina koji je superspreman da shvati i prihvati sve izbore svojih roditelja.

Međutim, (neprejebivi) Terence Stamp kao Bernadette, pre-matriksovani Hugo Weaving kao Mitzi i Guy Pearce kao Felicia (pre nego što je postao zli mačo u L.A.Confidential) su i dalje apsolutno fenomenalni baš kao i većina replika koje izgovaraju: Oh, Felicia, where the fuck are we?!... Goodby, you silly queer, I’m gettin’ out of here...

Njihovim rečima: Just what the world needs now- a cock on a rock in a frock! Ili- СРБИЈО, ДОБРО ДОШЛА У ГЕЈ ПАРАДУ!




It Couldn’t Happen Here koji sam u celini pogledao tek pre neki dan je film koji su Pet Shop Boys snimili u periodu albuma Actually i to kao neku vrstu „izvinjenja“ svojim fanovima za to što ne idu na turneje. Naravno, tada su se nosači zvuka još uvek dobro prodavali, pa je muzičar sebi mogao da dozvoli da izvan studija uglavnom ladi jaja.

Prvobitno, film je zamišljen kao polusatni kolaž koji bi pratila muzika sa Actually-ja, ali je stvar potom izmakla kontroli i postala celovečernji film. Nažalost.

Koliko god mislio da su PSB PSBogovi, It Couldn’t Happen Here deluje kao nenaročito zabavna mešavina klasičnog engleskog soc-real filma, sa povremenim apsurdnim momentima koji u isto vreme pružaju ruku i ka Paytonovcima i ka Ealing komediji, a sve to nekako dramaturški osmišljeno da deluje „apstraktno“ i podseća na Jarmana. Stoga ne čudi, što je muzika i dalje najbolji momenat ovog filma.

Isto tako, lako je moguće da je dvadesetogodišnji Matthew Barney na nekoj od superekskluzivnih projekcija ovog filma na Zapadnoj obali jednom rukom hvatao beleške, a drugom masturbirao estetski ushićen.

Za fanove obavezno.


Performance je snimka turneje, prve na koju su se PSB odvažili. Turneja je započeta u Japanu, obišla je Evropu i Ameriku, a prema Wikipediji bila je i u Jugoslaviji, iako se ja toga ne sećam. Slično filmu, It Couldn’t Happen Here i Performance je mahom apstraktnjikava predstava koja se tu i tamo oslanja na neke od motiva iz PSB mitologije, pa tako imamo spartanske katoličke škole u It’s A Sin, pop-art-sovjetizam u My October Symphony, seksualne perverzije u We All Feel Better In The Dark, kemp, kemp, kemp u svim ostalim...

Neil Tennant se s razlogom nije radovao turnejama. Njegov glas jednostavno nema snagu da se bori sa živom scenom, te ne čudi da su pojedine pesme skoro u potpunosti izneli pozadinski pevači i to u aranžmanima čiji je „lounge feeling“ na granici da iz kiča pređe u bljutavost. Zabavno je gledati tradicionalno nepokretnog Chris Lowea kako zajedno sa ostalim igračima prati koreografiju na sceni, a u nekoliko navrata ima i ozbiljne vokalne zadatke (mislim, baš u pomenutoj We All Feel Better In The Dark). A tek koliko Neil sa brkovima izgleda kao neko koga biste lako mogli da sretnete u selu u koje gori...

Performance, neuživo, ničim ne fascinira. A mislim da je čak i iz one perspketive predstavljao očekivani minimum/standard/maksimum sa kojim Pet shop Boys smeju i treba da izađu na scenu. Bez jasne dramaturške kičme, on ne uspeva da bude neka PSB varijanta mjuzikla, a nekako je prespor i nerazigran za revijalni šou... Čini mi se da su u varijanti u kojoj su bili na EXIT-u pre par godina, sa jasno postavljenom distancom između benda i izvođača, gde je sve što se dešava neka vrsta apstraktne ilustracije pesme koja se izvodi, PSB napravili daleko uspešniji i, svakako, življi performans.

Kao kulturni momenat XX veka obavezno za sve koji žele da misle mojom glavom.