FUNNY PEOPLE

Funny thing... nedavno sam razmišljao kako (li) je to izgledalo kada se George Carlin suočio sa neizbežnom fatalnošću života (a to nije samo smrt, ako ste veliki to bi već trebalo da znate). I čini mi se da sam dobio odgovor

Funny People nije film koji sam očekivao. Ne znam šta ste vi čuli, ali to nije film o stand-up komičaru koji sazna da boluje od opake bolesti i onda, iz drugog ugla, počne da sagledava svoj život. Mislim, jeste. Ali Apatow ne bi bio Apatow kada svaka od stvari koju sam vam naveo ne bi imala svoj „drugi drugi ugao“. Funny People je film kome sam se nadao.

Kao i u slučaju jednog drugog filma (Rachel Getting Married) koji mi se dopao više nego što sam u stanju da to opravdam pred vama tako da se i vama toliko dopadne, čini mi se da će i uspeh filma Funny People ponajviše zavisiti od toga u kom životnom trenutku ga vi budete gledali. Sudeći po ponižavajućem neuspehu na svetskom box officeu rekao bih da je samo nekolicina nas bila u istom raskoraku kao i Apatow. Ne znam koliko nas to čini smešnim. Ljudima.

Funny People je film o životu. Čija izvesnost nije pred nama, već svuda oko nas. Baš kao i ljubav, prijateljstvo, brak, deca, kućni ljubimci, karijera. O ego tripovanju da i ne govorim. To smo što smo. Nemamo geometrijski oblik. Iako smo visoki dva metra to i dalje ne znači da ne lažemo. Ako prdimo, lako moguće da smo u stanju da budemo pravi prijatelji. Funny People je film o životu koji nakon što mu je zaprećeno pokušava da pronađe novi tok. A da ne nastavi stari.

Teško mi je da poverujem da Apatowov lični uspeh poslednjih godina nije igrao krupnu ulogu prilikom pisanja scenarija. Svo to dizanje na komičarski pijedestal približilo ga je nebu, čini se, više nego što je poželeo. Zato je sam sebi smislio „reality check“ i izorkestrirao kako bi to sve zaista izgledalo. Adam Sandler, još jednom jebeno genijalan (prvi put se to desilo u Punch-Drunk Love), igra bolesnog, bogatog stand-upa, Georgea Simmonsa, sa skoro nepodnošljivom lakoćom. Što zabrinjava, s obzirom da je ovaj jedna od većih pički koju je holivudska komedija zabeležila. On nema empatije ni prema kome, a jedini alibi sopstvenom ponašanju pronalazi u činjenici da u njemu i dalje čuči večita ljubav prema ženi koju je varao i ostavio pre dvanaest godina. A onda se svašta izdešava i on shvata da ni kod nje ne leži jedino parčence njegovog srca. Ali, kao što rekoh, Apatow ne bi bio Apatow da „poruku isceljenja“ nije izgradio na činjenici da Simmons ne pronalazi svoju ljudskost gledajući smrt u oči, već u nesebičnom i iskrenom prisustvu drugog bića.

A to drugo biće oličeno je u njegovom sajdkiku, stand-upu početniku, koga Simmons zapošljava kao svog asistenta, terapeuta, prijatelja, metu podjebavanja i predgrupu na nastupima. Njega igra Seth Rogen u svom prepoznatljivom „Šilja“ stilu. Interakcija između ovog, relativno starog, komedijaša (a tu treba uzeti u obzir i stvarnu smenu generacija u Holivudu) i ovog novog, šmokljastog zasnovana je na njihovim verovatnim manama i vrlinama (tim redom). Prijateljstvo započeto kao improvizacija iz nužnosti nastavlja se kao stvarna potreba jednog ljudskog bića za drugim. Simmons je oslobođenje od svih strahova pronašao u nesebičnom dobru. Ne znam kako išta na ovom svetu može biti verovatnije.

Funny People traje skoro dva i po sata. Ali to će vam smetati samo ako ste seli da gledate komediju o tipu koji ima četrdeset godina i dalje je nevin. Funny People je moderni Amarcord. Slika jednog vremena, ali lišena malih stvari za kojima bi osećali nostalgiju i velikih stvari koje nam prete. Uz Rachel Getting Married to je jedini film koji sam gledao u poslednje vreme, a koji se modernim dobom bavi sa razumljivom dozom sentimentalnosti i bez imalo pardona prema najočiglednijem obeležju tog, našeg doba- našem dobrovoljnom pristanku da budemo sebične pičke, jer, božemoj- jednom se živi.

Srećom, Apatow vidi svetlo na kraju tunela.

selektah: 10 / 10