СРБИЈАНКА ТУРАЈЛИЋ ЗА ПРЕДСЕДНИКА!

A што да немамо председника који је паметан?

2011.
Кључна карактеристика земље, и мислим да су ту медији веома подбацили, јесте што се нама грађанима сервира апсолутни привид живота.

2008.
Србија нема ни пројекат око кога би се окупила и могла да се радује када он буде остварен.

2007.
Можда бисмо нешто и могли да урадимо, ако бисмо одустали од говора, да не кажем мржње, а некада је и говор мржње, али од говора фрустрације и ако бисмо почели да пласирамо говор дијалога.

Можда је најстрашније та потпуна небрига власти за народ, која већ прелази у неку врсту мржње.
Ми смо почели стално да гунђамо и свако кога питате зашто то гунђање не бисмо оделотворили на било који начин, каже - Ма пусти, видиш да нема шансе. Ми баратамо уопштеним осећањем, ми тврдимо да нешто не ваља без иједне чињенице, они тврде да нешто ваља без иједне чињенице и ни једна ни друга страна се не узбуђује што заправо нема података. То говори о неозбиљном односу и нас и њих према суштини ствари. Наша теорија да у овој земљи ништа није боље је подједнако погубна као и теорија оних на власти да је у овој земљи све много боље.

Ако отворим питање образовања на теми учења историје, боље да га и не отварам.

Не можемо озбиљно напасти власт темом о којој немамо консензус, јер онда ништа нећемо урадити.

Ми своју другост градимо на нашем разумевању прошлости. Излаз из те другости или приближавање бисмо могли да тражимо само у погледу на будућност.

Омладина је увек револуционарно настројена, али ово није време за револуцију. Време је за еволуцију, а ми се у томе не сналазимо и то је оно што ме заправо мучи.

2006.
Тај део сцене који себе воли да зове Другом Србијом прави врло озбиљну грешку у томе што не види јасан смер, не види пут - види само прошлост, не види будућност.

Имате парламент коме се сви смеју, имате председника државе, не бих хтела да он остане поштеђен, који се стално нешто извињава. Он је јако незадовољан што је устав донет тако како је донет, али он ипак мисли да је он требало да буде донет. Како да вам кажем, ја хоћу председника државе са ставом, па ја онда знам да имам институцију председника, па ја могу да се сложим или да се не сложим с њим, али он је човек са ставом. Овде се тај став није видео, а то није први пут - не слажем се са овим, али ми то тако морамо. Па, не морамо. Дакле, то је слање модела са највишег места - људи, најбоље вам је у животу да будете и на једној и на другој страни, најбоље вам је да немате став. Па тако не можемо васпитавати никога.

Данас ми је јасно да се ми фундаментално нисмо договорили шта желимо и не бих се више усудила да саветујем икога. Ваљда при крају живота и схватите да је живот јако, јако кратак и само један и да човек треба сам да изабере како ће да га одживи. Хоће ли да га живи кроз борбу, може и тако, али мора да буде свестан да је то изабрао. Не, нема више савета ни за кога.

2004.
Ја не знам шта је српско биће. Ђаци морају прво да се упознају са тиме шта је људско биће. Дакле један од наших проблема је не што немамо национални идентитет, ми немо сопствени идентитет. Немамо свест о личности која има право да јој се нешто допада, да јој се нешто не допада, да нешто мисли, да се за нешто бори, да се за нешто заложи, да се нечему супротстави.

Питање је ко има снаге и храбрости да изађе и овом народу објасни – људи, хајде да седнемо заједно и кроз серију емисија, из вечери у вече, испричамо једни другима шта се овде десило у последњих 15 година.

2000.
Ова земља нема судство, ова земља нема школство, ова земља готово да више нема здравство, ова земља има уништене и личности.

Тешко да могу да верујем да би из некакве крваве побуне се изродила срећа за ову земљу. Можда би се променила власт, али онолико колико ја знам историју, она нас учи да сваки пут кад је власт мењана у крви, дакле, мењана оружјем, онда су власт освајали они који су најрадикалнији и просто променивши власт никад не би променили модел. Тако да ја нисам сигурна да би волела да живим у некој постреволуционарној Србији која је ту власт освојила оружјем.

Најтеже ми пада мој лични страх, страх у ствари да се мој сан неће остварити. Можда није најстрашније ако се у једном људском веку сан не оствари и још увек мислим да је много страшније ако се сан и не сања.