CRAZY STUPID LOVE

Stupid Stupid Stupid

Možda je i dobro što se pre gledanja ovog filma nisam informisao o njegovim autorima, Glennu Ficarri i Johnu Requi, scenaristima sjajnog Bad Sante i rediteljima solidnog I Love You Phillip Morris. Jer da jesam, na kraju CSL bih bio još više razočaran. Ako je to ikako moguće.

Biću objektivan prvo. CSL je očajno napisan i još očajnije režiran. Struktura priče liči na omnibus tri priče koje se prepliću, ali zapravo imamo jednu krupnu priču ispod koje se migolji jedna sitna, a negde od pola filma grune i treća. Zbog toga, kad se u jednom trenutku, svi junaci nađu na jednom mestu ni nama, baš kao ni njima, nije jasno otkuda svi oni tu.

I dok je premisa o kraju jednog dvadesetpetogodišnjeg braka solidan i ne tako čest osnov za razvijanje komedije ono što sledi podjednako je potentan materijal koji ne trpi guranje pod tepih (tu mislim na ljubav između klinca i dadilje odnosno šmekera i poštene devojke). Ali, namera autora je očigledno bila da nam "kroz tri priče" poruči jedno te isto- fatalni susret dva soulmatea teško je prekinuti, kontrolisati ili izbeći. Zato je ljubav luckasta, a ponekad i glupa.

E, sad subjektivno. Ja baš nisam poverovao u transformaciju lika Stevea Carrella, a naročito ne u dobrovoljno mentorisanje njegovog preobražaja od strane plejboja Goslinga. Još mi je neuverljiviji lik bila Emma Stone, a potom i tvist u čijem je ona centru. O predvidljivosti istog da i ne govorim. Konačno imamo sina, tinejdžera, "malog oca" čija je felinijevska simpatija prema svojoj četiri godine starijoj dadilji data bez ikakvog obrazloženja, dok sama dadilja efektnije figurira kroz svoje simpatije prema dečakovom ocu, nego prema sinu (ali sve je to zarad luckastosti, zar ne?). Kroz sve te scenarističke šupljine provukla se nekako i Julianne Moore, mahom da cmizdri. Iako je sve ovo "njena krivica" razlozi za istu, ako zanemarimo vudialenovski uvod, ni najmanje nisu elaborirani, makar za potrebe komedije. Čime i njihova "soulmejtnost" nekako ostaje data, a ne prikazana. O Goslingovoj paradi testosterona ne bih ni reči. Emma Stone je sve sažela u fenomenalnoj rečenici- O, my God, you look like you've been photoshoped! Isto se odnosi i na njegov lik.

Na kraju, moram da se pitam, šta, naročito vi kojima se ovo dopalo, dobijate ili želite da dobijete od ovog filma? Oni čiji je odgovor "malo zabave i mozga na paši" su moroni i ne treba ni da razmišljaju o odgovoru na ovo pitanje. Vi, ostali?! Ništa nije stavljeno pred nas slučajno.

Da, možete da verujete da ste suđeni jedno drugom i da ljubav sve pobeđuje (naročito ako ste stvarno suđeni jedno drugom), ali ovaj film propušta da nam kaže na čemu je ta neka vera zasnovana. OK je da jedan tinejdžer koji je od sveta video samo ruku na svom tukiju misli tako, OK je da jedan jerfra čiji se tuki već umorio od karanja misli tako, OK je da jedan muškarac koji je 25 godina voleo jednu ženu misli tako, ali ovom filmu ozbiljno manjka fidbek druge strane. Muškarci su ovde preromantični, a žene prosto "dirnute" time. Nije valjda u tome poenta? Kako je bilo koja od ove tri ljubavne priče različita od bilo koje druge u kojoj su upleteni samo "obični ljubavnici"? Za neodgovor na to pitanje temu nekako je pederski (izvinite, gejevi) izvući se na- ma, sve je to crazy stupid love!

A nekako je i opasno.

SELEKTAH: 2/ 10