Ponekad je nepodnošljivije za gledati kako neko nekoga želi da voli nego kako neko nekoga ne želi da voli
Filmovi ne bi trebalo da imaju kraj. Trebalo bi da iščeznu neplanirano sa platna. Kao život.
U francuskim filmovima novije produkcije gledalac često može da naiđe na specifičnu vrstu nemilosrdnosti prema glavnim junacima, nemilosrdnosti koja skoro nihilistički briše "konzervativne" odnose koji definišu junaka (pa i njega samog) samo da bi tim činom još više utvrdila "konzervativno" mesto koje njemu u društvu (neizbežno) pripada. Momak kao zaštitnik u Irreversible, brat kao zaštitnik u Enter The Void, otac kao stub u La pere des mes enfants, majka kao okosnica u Un Conte de Noel... (setiću se još nekih primera). Svi ovi junaci razoreni su nemilosrdnom rukom reditelja/autora u nekom vidu kaznenog postupka za izbegavanje uloge koju im je društvo (XIX veka?) nametnulo. Pokušaj stvaranja novog arhetipa zapravo iznova donosi samo tvrdokorniji povratak na staro, bez obzira na svešokantnije načine da mu se dođe glave. Je suis heureux... dosledno sprovodi rečeno.
(Biće spojlera, oprez!) Julie je napustila svoja dva dečaka kada su imali 5 odnosno jednu godinu. Ostavila ih je u domu i više nikada ih nije potražila. Njih dvojicu usvojio je par "bez dece" i obezbedio im pristojan život. Stariji Thomas nikada nije prestao da traži majku. I na kraju ju je i našao. Film su režirali francuski veteran Claude Miller i njegov sin Nathan.
Je suis heureux... je Dardenneovski jednostavan i slično stilizovanog naturalizma. Glumci su lepi i ružni kao da su sami likovi. Međutim, u odnosu na moralizatorske potrebe belgijske braće koje prečesto ne uspevaju ni da isfabrikuju ikakve emocije, francuski otac i sin ni najmanje ne pokušavaju da se bave moralom, niti očekivanim pričama "da li je majka ona koja te othranila ili ona koja te rodila"... Njih (pro)goni samo potraga za tim šta nekog tera da nekog voli, da prema nekom oseća "nešto", privrženost, bliskost, nekakvu vezu. I zašto je ta veza bitna, zašto je ona preduslov za formiranje svih drugih i kako je moguće da ona ne funkcioniše dvosmerno. Meni je bilo duhovito rešenje koje kaže da se takva veza mora restartovati da bi proradila.
Vincent Rottiers kao Thomas (starija verzija) je dovoljno omenovskog izgleda da do kraja ne znate da li je pravda na njegovoj strani ili su ga psihološke stranputice dovele do ozbiljne psihopatije. Pleni.
Na kraju, nakon što su razbucali svaki smisao majčinštva (pa i porodice), Millerovi nas vraćaju na početak. Onaj nepodnošljivi početak od koga se krenulo. Od koga svi polazimo.
SELEKTAH: 8 / 10
No comments:
Post a Comment