Takva šitina da me mrzi da pišem i ono nalik rivjuu što inače pišem
Film je režirap Brett Ratner. I da je ovo štagod na engleskom naslovio bih ga Rushed Hour.
Ratner bedno računa sa osvetničkim sentimentom puča osiromašenim od strane banaka i osiguravajućih društava. A zapravo ga (puč) samo prikazuje kao gomilu pohlepnih i sebičnih imbecila koja nije bolje ni zaslužila.
Stiller jedva i da diše u filmu, a nekmoli glumi. Murphy šmira za tri koplja više od drugih, pa plaši svojom histeričnošću. Matthew Broderick i Gaboury Sidibe su vrlo, vrlo prijatno iznenadili. Alan Alda još jednom potvrđuje da kad je zloćudan onda je neprikosnoven.
Prvih sat vremena se ne dešava ništa. A možda i duže. Dosada nema dimenzije. Onda se desi jedna sumanuta scena koja nas podseti na to da u Ratneru ima još par entuzijastičnih jona. Zatim sve do kraja ostaje traljava budalaština.
Likovi nemaju mililitar održive psihologije, pa čak ni da očigledno neverovatni zaplet komedije učine uverljivim.
Ovaj film je bleda-da-bleđa-ne-može-biti senka svega na šta će vas podsetiti.
SELEKTAH: 1/ 10
Tadić: A vi nemojte da mi dirate Mrku sada, dirajte ga kad nisam tu.
ReplyDeleteMrkonjić: Apsolutno! Oni ovde i ne dođu kad niste tu!
Tadić: I ja sam se ljutio na Mrku zbog tih rokova, ali on ima neku drugu logiku da kad da rok, ubrzava proces. Kad bi dao sporiji rok, onda bi bilo još sporije. Je l’ tako, Mrko?
Mrkonjić: Tako je!
Tadić: To je kao kad student ima ispit i uči za junski ispitni rok, a velika je verovatnoća da će ga u stvari položiti u septembru. To svi koji studiraju veoma dobro znaju. Eto, sad sam objasnio stanovnicima o čemu se tu radi.