IDES OF MARCH

Možda ovo i nije toliko dobar film koliko mi se učinilo pre par dana kada sam ga gledao

Novi, četvrti po redu, film reditelja Georgea Clooneya bavi se hipokrizijom tj terminalnom obolelošću morala unutar redova američke (opšte uzev svetske, pa i srpske) demokratske stranke tj ukidanjem osećaja da u tom političkom grmu čuče obično pošteniji ljudi. Tjtj da bi trebalo da čuče pošteniji ljudi.

George igra "demokratskog" guvernera koji treba da dobije unutardemokratske izbore ("primaries") u Ohaju kako bi se izborio za mesto demokratskog kandidata za predsednika Amerike. Seymour Hoffman igra "starijeg" šefa njegovog štaba, a Gosling "mlađeg". Evan Rachel Wood je internistkinja koja pomaže pri kampanji, a Paul Giamatti je šef štaba protivničkog kandidata. Tokom par dana (tri, mislim) pratimo kako se "igra" menja dok njeni akteri pokušavaju da ne ispadnu iz nje. Igrajući mnogo prljavije nego što je iko od njih bio voljan da prizna da je u stanju.

Isprva, učinilo mi se da je ovo jedan solidan triler koji sledi Clooney-jevu tradiciju angažovanog "opasuljivanja" Amerike i prvi koji NIN-ovski prst pretnje upire ka sopstvenim redovima. Rađen prema pozorišnoj predstavi Farragut North Beaua Willimona (nije u srodstvu sa Biljanom) on koristi neke "stare" greške političara da pokaže nepromenljive razmere njihovog pragmatičnog (a)morala, ali ozbiljno plete po Obami kroz ilustraciju koliko brzo su neke "demokrate iz ubeđenja" spremne da prodaju svoje najiskrenije ideale da bi zadržali mesto u političkoj vrtešci. Clooney se očigledno oseća ispaljenim i malo je besan. Kao što rekoh, učinilo mi se da je ovo jedan solidan triler.

Međutim, sada kada razmišljam o njemu, uprkos okrutnosti koju su likovi ispoljili prema ljudskoj tragediji kojoj su manje ili više doprineli, imam snažan utisak da Clooney u priču o borbi za vlast nije uneo ništa novo. Sam politički seting, koji je zbog specifičnosti američkih izbora nepoznat široj publici, donosi par zanimljivih tvistova, ali za iole pažljivije gledaoce West Wing ovo je samo holivudizovana ekstenzija već znanog. Iako je Gosling u fokusu naše pažnje, čini mi se da se Clooney nije potrudio da preostalim likovima da nekakve upečatljivije karakteristike van onih koje im donosi sam posao, ne bi li na taj način i transformaciju kroz koju Gosling prolazi učinio dramski velelepnijom. S druge strane, konvertovanje idealiste u pičku staro je koliko i pička.

Možda najinteresantniji momenat filma je zapravo (neuverljiva?) brzina kojom se događaji, a samim tim i prilagođavanja istima, odvijaju. Ali, čini mi se da je to pre kolateralna vrlina njihovog mehaničkog sleda nego osmišljene dramske taktike. Odsustvo "dramskog lufta" u kome bi likovi iskazali nešto drugo od sopstvenih političkih ubeđenja, koji Clooney-ju opet služe samo zarad kompletiranja slike o eroziji morala, čini da Ides Of March promiče skoro kao ilustracija nekog udžbeničkog primera iz (Političke) Etike.

Ishod kojim Clooney poentira, iako strašan, zapravo deluje kao nastavak neke stare, dobro poznate, uhodane priče. Kapiram da su mnogi od nas imali sličan utisak pre nego što su batalili slušanje Peščanika.

Clooney je na pogrešan način izabrao da bude badass.

SELEKTAH: 5plus/ 10