GREEN LANTERN

U izvesnoj meri ovaj film može se doživeti i kao "kraj Holivuda"

Green Lantern, nažalost, nije parodija.

Martin Campbell, šezdesetosmogodišnji reditelj koji je uspešno povampirio Zoroa i Bonda (i to u dva navrata), iz samo njemu znanih razloga prihvatio se režije još jedne ekranizacije DC Comicsa (ili Marvela, meni je to tooooooooliko hebeno svejedno!) i u nju je uspeo da satera sve, ali apsolutno sve!, što je pogrešno u ekranizacijama ovih nesrećnih superheroja.

Green Lantern je osmišljen još 1940. i u genezi ovog junaka ima nekoliko zanimljivih, čak duhovitih, momenata (idite i pročitajte na Wikipediji, nije loše). I zar je od tih silnih epizoda od tada na ovamo zaista najzanimljivija i najreprezentativnija ova koju nam je Campbell prosledio- u kojoj još jednu genezu superheroja prati borba sa njegovim ultimativnim neprijateljem (u ovom slučaju oblakom povraćke (fala Sisiboi), a između te dve stvari još jednom prisustvujemo još jednom blokbaster karambolu na načine daleko, daleko slabije i neinventivnije nago što smo navikli, ali zato zapljusnuti morem megaglupih scena, postupaka, dijaloga, grimasa, dramaturških postupaka... Kompletan spisak okupira tri gusto kucane strane.

A ne zaboravimo ni Ryana Raynoldsa. Staviti ovog momka u odelo superheroja deluje skoro ingeniozno koliko i posavetovati Seana Connery-ja da ne brije bradu, ali pošteđen bilo kakvog humora ili iščašenije radnje Raja postaje poster boy za urnebesnu katastrofu.

Na planu scenarija, ako se o istom uopšte može govoriti na ovaj način, imamo seriju scenarističkih patrljaka koji čak nisu poređani ni u najlogičnijem mogućem redosledu koji je bio moguć.

Ja razumem filmske zakonitosti, ali zašto uvodna sekvenca u kojoj Ryan pilot nadmudruje robotske letilice mora da posluži kao mustra za to kako će pobediti, kao Green Lantern, nadmoćnijeg neprijatelja. Videli smo to toliko puta. Požalili smo se na to toliko puta. HEBOTE!!! U nastavku priče deluje da bi mogli da pratimo sukob dva čoveka koji su na različite načine u senkama svojih očeva, što različito deluje na njihove sudbine, ali ni jedan od četiri (!!!!) scenariste nije uspeo da ovaj arhetip uveže sa preostalom radnjom filma. Ali smo zato dobili čoveka slona u Hawkingovog stolici, što je svakako najbizarniji momenat ovog filma.

Odlazak Green Lanterna na planetu Green Lanterna je tek stradalački momenat za gledaoca. Od ne znam koliko stotina hiljada različitih vrsta green lanterna, oni koji su nam prikazani uglavnom deluju kao ljudi, ribe ili insekti. Iako će nam se sto puta spočitati da smo "najmlađa i najneiskusnija vrsta u univerzumu" one koje su starije: a) ne deluju ništa pametnije od nas, b) imaju isti smisao za humor kao i mi, c) fizički izgledaju vrlo slično nama i d) ne demonstriraju nikakve unapređene psihofizičke karakteristike. Ipak, trenutak kada naš Raja dolazi do besmrtnih staraca koji su pre miliooooooon godina utvrdili Green Lantern poredak za održavanje pravde u kosmosu i krene sa svojim motivacionim govorom ("ej, ljudi, samo treba, ono, da priznamo da se plašimo i ovaj, ono, to će biti, ovaj, način da pobedimo strah, a") , tad je trebalo da se pojavi crna rupa i sve nas proguta. Tad je Raja trebalo da zapleše uz I Had The Time Of My Life... Tad je trebalo da se pojavi odnegde Sandra Bullock i oprosti mu sve...

Green Lantern je propustio toliko prilika da postane sopstvena parodija i na taj način spase sebi obraz da je to neoprostivo.

Na kraju Raja uzleti ka Suncu, a povraćka za njim, ali njega zelena smesa zaštiti, a povraćka ispari, i tako on pobedi, a Zemlja preživi i on postane faca u kosmosu.

Čemu?

Zašto?

Dokle?

Zašto ja?

Ovaj film je otvorio toliko pitanja.

SELEKTAH: Zamislite Sucker Punch u kome cela ekipa improvizuje bez scenarija/ 10