TINKER TAILOR SOLDIER SPY

Ima jedna scena u ovom filmu u kojoj je Oldman sa još dvojicom špijuna u kolima i neka zumzara leti naokolo i iritira ih. Dok ovi mlate rukama terajući je, Oldman otvori prozor i muva izleti. Takav je i ovaj film

Ima spojlera.

Filmovi poput ovoga teraju me na razmišljanje zašto ja pišem o filmu (sem da bi vi čitali) tj teraju me na razmišljanje koliko ja ne umem da pišem o filmu. Sem ovako.

Da umem, ja BIH prvo pročitao roman Johna Le Carrea po kome je snimljen ovaj film, pa bih odgledao BBC-ijevu mini-seriju iz sedamdesetih urađenu po istom, pa bih pročešljao net u potrazi za referencama, pa bih overio neki intervju Tomasa Alfredsona da vidim šta je hteo da postigne... Možda (ponovo) odgledao još po neki "špijunski" film koji bi bio referentan za razumevanje ovoga. Ali koji još gledalac to radi pre odlaska u bioskop ili pre pritiskanja "play"? Ja sa vama želim da podelim samo ono što sam znao pre filma i ono što mi je sam film otkrio. Bez posebnih priprema. Net je nadohvat ruke, on uvek može da vam posluži kao prva četiri pasusa moje recenzije, kao nekakav "objektivni" sud. Moja recenzija je samo ono šta ja imam da kažem. Ja i film.

Eto. Sad i to piše na Internetu, pa sam obavio i taj "objektivni" deo.

Ako ste gledali Let The Right One In, Alfredsonov teen-horor smešten u osamdesete u Švedskoj, onda znate u kojoj meri ovaj čovek ume i voli da se pozabavi epohom. Relativno spor ritam filma sa povremenim erupcijama nasilja fino su pasovali hladnoj i prljavoj zimi sateranoj u blokove unutar kojih tavori niža srednja-klasa. U Tinker Tailor Soldier Spy radnja je smeštena u, za Alfredsona još izazovnije, sedamdesete, a potraga za "ubačenim agentom" ispresecana je flešbekovima koji praktično naviguju njen tok.

Iako me je zanimalo ko je ubačeni špijun (ja sam od početka filma tipovao na Oldmana i želeo da čitav film bude zapravo njegovo ingeniozno zavođenje svih upletenih, pa i nas, gledalaca), moram da priznam da me sama potraga ostavila poprilično ravnodušnim, dok je onaj dramski tok koji vodi ka kristalizaciji "izdajnika" čak poprilično trapavo urađen, sa motivima koji su nekako više nakalemljeni (ženina prevara, gej romansa) nego integrisani u radnju, uz stranputice (romansa u Istanbulu) koje donose više filmske drame tamo gde ona nema nikakvu svrhu nego što je ima u životima glavnih aktera.

Zamerki ima(m) još. Oldman, kao šef istrage, ostaje tanak uprkos nepotrebnim naporima Alfredsona da ga mistifikuje preko svake mere (scene plivanja, recimo), dok njegova intimna rvačina sa "Karlom" (šef ruske službe) ne nalazi pravi motiv za svoje povampirenje. Neko nezapočeto rivalstvo iz prošlosti ne možemo da tretiramo kao opsesiju i kao definitivnu osobinu njegove ličnosti. Oldman je u ovom filmu skoro kao komšija bivši DB-ovac kome je "nešto u ulazu" sumnjivo.

Osumnjičeni još lošije stoje. Četiri glavna aktera su toliko malo i toliko "neindividualno" prisutna da ih Alfredson poimence ne spominje svako malo mi bismo imali problem da zapamtimo ko je ko od njih, kao i po čemu se razlikuju. Shvatićemo na kraju da se i ne razlikuju tj da su razlike sasvim "privatne".

Na kraju ostaje da onaj "najlepši" deo filma, u kojima se sudbina poigrava sa junacima, otpada na likove koji su zapravo "pijuni" u čitavoj priči (ako je to i bila namera, onda je potera za špijunom preobimni mekgafin, ali ovaj film znatno bolje stoji). Mark Strong, Tom Hardy i Benedict Cumberbatch su zvezde ovog filma. Na isečcima njihovih života mi vidimo traumu i tragediju njihovog poziva. Oni su ti zbog kojih ovaj film na momente živi, ali, nažalost, u senci nepotrebno dugih i fetišizovanih dešavanja (krađa dokumenata iz "biblioteke").

I kada na kraju otkrijemo ko je prodana duša, objašnjenje koje od njega dobijamo za izdaju je superbijedno za visoke standarde koje je ovaj film sebi (nepotrebno) postavio ("West sucks"). Gej romansa koja se potom razotkriva je suvišna i prekasno dolazi da bi pojasnila postupke aktera (a naročito scenu sa sovom u školi). O repriziranju uloga da i ne govorim.

Tinker Tailor Soldier Spy je što se mene tiče visokostilizovana onanija nad epohom, beživotna koliko i paleta boja upotrebljenih da se dočara, u kojoj je ono malo drame statira poput večito magličastih i zadimljenih prostora u kojima se ista odigrava i služi samo kao jedan estetski sloj u nečemu što je više zadivljeno arhitekturom, nego stanovnicima priče.

SELEKTAH: 5plus/ 10