MY WEEK WITH MARILYN

Možda nije baš najzgodnije da svoj prvi bioskopski film režirate u 52. godini

Imao sam neki nedovoljno definisan utisak nakon gledanja ovog filma i već letimičan pogled na filmografiju reditelja Simona Curtisa objasnio mi je zašto ovaj film nije bio ni mnogo ambiciozan, niti mnogo loš- Curtis ima dvadeset godina vrlo aktivne karijere u oblasti televizijskog filma. Iako finalna verzija ovog filma ima dve velike zvezde (Michelle Williams kao MM i Kennetha Branaghu kao Laurencea Oliviera) nije za ne poverovati da je sve počelo kao scenario za (još jedan) televizijski film u kome je Harvey Weinstein (kao producent) s pravom prepoznao i bioskopski i oskarovski potencijal.

Kao što nas magazin Mojo iz meseca u mesec uči, kada su velike zvezde u pitanju više nema smisla ni pokušavati sa bavljenjem njihovim celokupnim karijerama, već treba početi sa senzacionalizacijom svakog iole ključnog momenta zasebno. U ovom konkretnom, filmskom slučaju baziranom na memoarima Colina Clarka bavimo se "par dana" tokom kojih je Marilyn u Engleskoj, sa slavnim Laurenceom, snimala film The Prince And The Showgirl. Tokom tog perioda Clark, koji je radio kao treći asistent reditelja (ili "gofer", kako sam kaže), razvio je blizak i intiman, prijateljsko-zaljubljeni odnos sa Marilyn.

Pretpostavljam da svako od vas zna po nešto o MM. U tom smislu, ovaj film ne donosi ništa senzacionalno novo, sem što upornije insistira na tome da je Marilyn bila žrtva nesrećnog odrastanja, pritiska karijere i hronične nesigurnosti, odnosno prikazuje nam njenu krhku i manje glamuroznu stranu. U tom smislu, zgodno je da je Michelle Williams bolje dočarala tu njenu stranu, ali, ipak, boli kada, zajedno sa akterima filma gledamo onaj "neodoljivi" aspekt MM, a da pri tome osećamo samo čuđenje zbog toga što nas prizor ostavlja alarmantno ravnodušnim.

Čak ni u prikazivanju "tamne strane" slavne ličnosti, bilo da je u pitanju njena profesionalna karijera ili privatan život, Curtis se nije mnogo potrudio da nam dočara nešto što do sada nismo videli. Ipak, za "TV standarde" sve prikazano je više nego pristojno.

U prvoj polovini filma, kada mladi Clark tek dobija posao u Oliverovoj produkcijskoj kući, duh "starih klasika" provejavao je kroz hronično dobro raspoložene likove i nekakav šarm "zimskog bioskopa" mogao je da se oseti. Dolazak Marilyn u Englesku, početak snimanja filma, prvi sitni problemi, obećavali su nešto vedriji i komičniji materijal nego što sam očekivao, ali onog trenutka kad krene "fromansa" film niže seriju klišea kojima ni psovanje Kennetha Branaghe ne može da pomogne. A ozbiljnu manu predstavlja i zaista bedno prisustvo Arthura Millera, kao i Marilyne učiteljice glume, koji u film ulaze gromoglasno najavljeni, a u njemu borave tek malo upadljivije od pokretnih figura.

Jedna ljubav, jedno leto, jedna starija žena, jedna diva, jedan momak, prva ljubav, pusti snovi, zanos, slučajni susret, kratko iskreno prijateljstvo... sve su to motivi sa kojima smo se već toliko puta sreli i koji ovde nisu varirani previše. Pretpostavljam da će ovo nekada u nekom trenutku na brojnim TV ekranima predstavljati prijatno izenanđenje i još prijatnije popodne ili veče. Ženama više nego muškarcima. Starijim više nego mlađim. Udatim više nego ostavljenim.

M. bi bila zadovoljna. Ali svejedno...

SELEKTAH: 5plus/ 10