POLISSE

Zovite me transdženderofilom, ali nema ništa lepše nego kad lepa žena pokaže muda

Vi koji niste uživali u filmu Entre Les Murs nećete ovde naći mnogo radosti.

Istotakođe, vi ste moroni.

Ali to je samo moje objektivno mišljenje.

Polisse je prošle godine u Kanu nagrađen od strane žirija i s obzirom na vrlo sličnu dokumentarističku estetiku kakvu je imao Entre Les Murs (koji je osvojio Kan pre četiri godine) to može da čudi i verovatno se radi o očiglednom favorizovanju francuskog filma. S druge strane, njegova tematika- policijsko odeljenje koje se bavi zaštitom dece od zlostavljanja, jasno otvara put ka nečemu što svako normalan želi da podrži. Naročito ako je dobro. A ovo jeste.

Rediteljka i glumica Maiwenn (dakle, jedna reč kao McG), kojoj je ovo treći film u karijeri, odlučila se za jednostavnu formu. Ona igra fotografkinju (hvala Peščaniku na ovoj lepoj reči) koja dolazi u pomenuto odeljenje policije da napravi seriju fotografija o njemu, a uz blagoslov ministarstva policije. Kao rediteljka, ona svoj film bazira na stvarnim anegdotama i slučajevima kojima se ovo odeljenje bavi, tako da tu imamo malo poigravanje formom i dvostrukom vizurom autorke.

Baviti se slučajevima zlostavljanja dece u Francuskoj nije lako, tačnije zbog multikulturalnosti društva čovek može stvarno da vidi svašta. Deda koji previše pipka svoju unuku, musliman koji prisilnom udajom pravno legitimiše silovanje svoje ćerke, maltretiranje u školi koji se svodi na to da tinejdžerka svojim drugarima podvodi drugu tinejdžerku, lanac bosanskih švercera dece, tinejdžerka koja puši tuki da bi dobila svoj mobilni natrag... Sve ono, dakle, što vam podiže želudac u visinu očnih jabučica. Međutim, Maiwenn ne pravi grešku većine svojih kolegi(ni)ca koje ovakav materijal zatrpavaju morem besprizorno teških i patetičnih scena u kojima je najbitnije opravdati pare koje su dobijene od nadležnih NGO-va. Jok. Ona najvećim delom filma drži podjednaku distancu i prema žrtvama, i prema zločincima i prema ovima koji su se, zbog prirode posla, našli između. Tek ponekad ona će nas pustiti da nabijemo svoje srce na istureni ekser dok nam isti ne prođe kroz leđa (slučaj malog Afrikanca koga odvajaju od majke), nekad će se, zajedno sa nama, smejati (tinejdžerka koja nema problem da popuši drugu da bi dobila natrag svoj "smartphone"). Ali, najneprijatnije ćemo se osetiti kada nas Maiwenn pusti da osetimo da ništa na ovom svetu ne garantuje da će pravda biti zadovoljena, čak ni kad krivac bude uhvaćen. Najneprijatnije od svega je što ona preko toga prolazi onom večito proleterskom- život ide dalje.

Njen film je kolaž scena iz kancelarija, tokom intervjua sa žrtvama i zločincima, prizora sa terena, ali i virenja u privatnost samog odeljenja (kako se opuštaju), pa čak i neometano osmatranje svih njih pojedinačno kao supruga, roditelja i "običnih" ljudi. I tu nalazimo na "klasičan" set rasturenih porodica, nesrećnih ljubavi, nemanja vremena za porodicu i predvidljivu neodvojivost posla od ostatka života, što, možete da zamislite, ostavlja poprilične posledice. A imamo i nepotrebnu ljubavnu priču između fotografistkinje i jednog od policajaca, da sve malo zamiriše i kao "film".

Polisse ima odličan ritam i poprilično dobar osećaj koliko se na nekom slučaju ili liku treba zadržati, međutim, ponoviću, njegova najveća vrednost je ta, naoko, neljudska distanca prema svim tim ljudima, generisanje tog osećaja neminovne prolaznosti svih stvari, pa i zločina i tuga. Sam kraj, koliko god neprilično i ishitreno delovao, zapravo daje komentar da povremeno ima onih koji žele da premoste tu distancu. Neuspešno.

Možda je seksistički od mene što očekujem da žene nemaju muda ili da se na ovaj način bave ovakvim temama, ali, čak i po cenu da je ovo samo izuzetak ili običan egzibicionizam, Polisse je efektan i rečit angažovani film.

Nažalost, ima onih koji će uvek ceniti više kako to Kaurismaki radi.

SELEKTAH: 8/ 10