Jedan o totalu života
Yi Yi je poslednji film kineskog reditelja Edwarda Yanga i prvi njegov koji sam pogledao. Ne znam da li je i on znao da će mu biti poslednji (umro je sedam godina kasnije), ali ima nečeg testamentarnog u poruci ovog filma, u melanholiji koja prožima sve junake, pa čak i najmlađeg člana posade koji ima sedam-osam godina. U ovom filmu junaci su ili već počinili najveće greške svog života ili nam svojim ponašanjem najavljuju kako i zbog čega će iste tek napraviti. Oni srećni proživeli su šta su imali, i sada su u komi i iz nje se neće probuditi. A možda je za ton mog pisanja kriv naduren i oblačan dan napolju. Srbija. I ono neisterivo iz srca.
Ženi se mamin brat. Njegova izabranica je već debelo trudna. Dan koji su odabrali je po horoskopu najsrećniji dan njihovih života. Tako počinje film... A onda tokom svadbe tata sreće ljubav svoga života koju je ostavio još pre trideset godina. Mamina mama na kraju svadbe pada na ulici, u komu. Nakon toga mama skrhana bolom odlazi u neki budistički manastir i nema je ceo film. Tata ostaje sa neobičnim poslovnim partnerom iz Japana u krilu, ćerkom koja ne ume da artikuliše svoja osećanja i rado pristaje da bude žrtva, i sinčićem koji je jedno od najsimpatičnijih stvorenja ikada viđenih na filmu (na pitanje zašto ljudima slika samo teme, on odgovara zato što ne mogu da ga vide, a sada mogu, jer im je on to omogućio).
Yang ne požuruje junake, ni kadrove, ni scene. Film ima relativno spor ritam i traje skoro tri sata, ako ne i više. Ako ne i celu večnost. Za moj ukus u njegovom postupku ima malo više mehaničnosti u sudbinskoj turbulenciji koju pratimo i neke stvari ne deluju baš najuverljivije s psihološke strane, što čini da Yi Yi ubedljivije deluje kao autorski stejtment o životu, nego kao umetnički portret istog (daaa, znam da te dve stvari bez problema mogu da budu jedno te isto tj da najčešće i jestu, ali samo pokušavam da napravim nekakvu razliku). Takođe, Yi Yi je na svaki način najzabavniji kad je najduhovitiji odnosno kada Yang pusti junake da se u sopstvenoj mizeriji valjaju (ne)srećno kao svinje u blatu. I šteta je što humor kao sredstvo za sprovođenje poruke nije češće bio korišćen. Patetični trenuci u azijskoj kinematografiji često umeju da budu nepodnošljivi.
Spomenuo bih još narativnu romanesknost Yi Yi-ja, pa ako ste fan takvih filmova, uživaćete ovde u nizu sitnih detalja i vešto postavljenih scena koje se zaista otvaraju pred vašim očima postepeno kao pročitani redovi u nekom modernom romanu.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Yi Yi je poslednji film kineskog reditelja Edwarda Yanga i prvi njegov koji sam pogledao. Ne znam da li je i on znao da će mu biti poslednji (umro je sedam godina kasnije), ali ima nečeg testamentarnog u poruci ovog filma, u melanholiji koja prožima sve junake, pa čak i najmlađeg člana posade koji ima sedam-osam godina. U ovom filmu junaci su ili već počinili najveće greške svog života ili nam svojim ponašanjem najavljuju kako i zbog čega će iste tek napraviti. Oni srećni proživeli su šta su imali, i sada su u komi i iz nje se neće probuditi. A možda je za ton mog pisanja kriv naduren i oblačan dan napolju. Srbija. I ono neisterivo iz srca.
Ženi se mamin brat. Njegova izabranica je već debelo trudna. Dan koji su odabrali je po horoskopu najsrećniji dan njihovih života. Tako počinje film... A onda tokom svadbe tata sreće ljubav svoga života koju je ostavio još pre trideset godina. Mamina mama na kraju svadbe pada na ulici, u komu. Nakon toga mama skrhana bolom odlazi u neki budistički manastir i nema je ceo film. Tata ostaje sa neobičnim poslovnim partnerom iz Japana u krilu, ćerkom koja ne ume da artikuliše svoja osećanja i rado pristaje da bude žrtva, i sinčićem koji je jedno od najsimpatičnijih stvorenja ikada viđenih na filmu (na pitanje zašto ljudima slika samo teme, on odgovara zato što ne mogu da ga vide, a sada mogu, jer im je on to omogućio).
Yang ne požuruje junake, ni kadrove, ni scene. Film ima relativno spor ritam i traje skoro tri sata, ako ne i više. Ako ne i celu večnost. Za moj ukus u njegovom postupku ima malo više mehaničnosti u sudbinskoj turbulenciji koju pratimo i neke stvari ne deluju baš najuverljivije s psihološke strane, što čini da Yi Yi ubedljivije deluje kao autorski stejtment o životu, nego kao umetnički portret istog (daaa, znam da te dve stvari bez problema mogu da budu jedno te isto tj da najčešće i jestu, ali samo pokušavam da napravim nekakvu razliku). Takođe, Yi Yi je na svaki način najzabavniji kad je najduhovitiji odnosno kada Yang pusti junake da se u sopstvenoj mizeriji valjaju (ne)srećno kao svinje u blatu. I šteta je što humor kao sredstvo za sprovođenje poruke nije češće bio korišćen. Patetični trenuci u azijskoj kinematografiji često umeju da budu nepodnošljivi.
Spomenuo bih još narativnu romanesknost Yi Yi-ja, pa ako ste fan takvih filmova, uživaćete ovde u nizu sitnih detalja i vešto postavljenih scena koje se zaista otvaraju pred vašim očima postepeno kao pročitani redovi u nekom modernom romanu.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment