Jedan film sastavljen od mnogo početaka
Nakon gledanja pomislio sam da je The Day He Arrives delo nekog korejskog početnika zanesenog (možda pogrešnim) filmovima aktuelne američke indi produkcije. Međutim, uvid u imdb pokazuje da Hong Sang-soo iza sebe ima više od deset igranih filmova i više od pedeset godina. Odjednom onaj prvi utisak više i nije toliko natopljen simpatijom. I pre deluje otužno. I kao nešto što treba dovesti u vezu sa Goddardovim filmovima poslednjih deceniju-dve.
The Day He Arrives jeste film, ali jeste i eksperiment. Sa junakom, našom/filmskom percepcijom i otpornošću romantike. A junak je filmski reditelj, koji iza sebe ima četiri filma, jednu propalu ljubavnu vezu, a ispred sebe pitanja fanova kad će sledeći film i dosta vremena koje nekako treba utrošiti. The Day He Arrives je film o njegovom povratku u Seul nakon par nedelja (meseci...) na selu. Film je crno-beli, snimljen je digitalnom tehnikom, Sang-soo povremeno forsira zumove unutar scena koji, ne znam da li je tako planirano, stvaraju komičan efekat, kao da se nekakav znak pitanja i čuđenja nadvio nad scenu.
A sam film, kao što rekoh, sastavljen je iz početaka. Određene scene ponavljaju se iznova, kao u Danu mrmota, iako Sang-soo stvara utisak da se u priči/radnji odmaklo, pa tako u nekoliko navrata vidimo scenu u kojoj reditelj upoznaje svoju novu simpatiju, kao i scenu u kojoj se smuvavaju, a potom i razilaze. Dodatnu konfuziju (a kao povod za osudu mog rasizma) stvara fizička sličnost ženskih likova, koju, u krajnjem slučaju i sam lik reditelja apostrofira u jednom trenutku.
Poenta je, valjda, da se naš reditelj vrti zarobljen u lupu, suočen sa istim pitanjima (kad će novi film), istim načinom života (lumpovanje u kafani prijateljeve devojke) i u pokušaju da "raskine sa emotivnim vezivanjem". Kao kontrapunkt celoj priči i uslovnosti neprotoka vremena pojavljuje se neka studentkinja glume koja neprekidno sreće reditelja po gradu i svaki put izražava čuđenje što se oni ponovo sreću, što ukazuje na kontinuirani tok radnje, iako reditelj ni u jednoj od među-situacija ne konstatuje da se one ponavljaju, samo na drugi način.
Pri tome, film je neobično ne-azijski. Skoro kao copycat verzija nekog američkog filma koji postoji u nagledanom oku, ako ne već u realnosti. I to dodaje na začudnosti.
Ne znam... Da sam mlađi, pa i da se fasciniram, ovako, kad Don Draper skine iglu sa Tomorrow Never Knows ja i brže i lakše ostanem bez daha.
SELEKTAH: 5minus/10
PS Pošto film nije dugačak, možda ga još jednom odgledam. Čisto da vidim da li mislim mojom glavom.
Nakon gledanja pomislio sam da je The Day He Arrives delo nekog korejskog početnika zanesenog (možda pogrešnim) filmovima aktuelne američke indi produkcije. Međutim, uvid u imdb pokazuje da Hong Sang-soo iza sebe ima više od deset igranih filmova i više od pedeset godina. Odjednom onaj prvi utisak više i nije toliko natopljen simpatijom. I pre deluje otužno. I kao nešto što treba dovesti u vezu sa Goddardovim filmovima poslednjih deceniju-dve.
The Day He Arrives jeste film, ali jeste i eksperiment. Sa junakom, našom/filmskom percepcijom i otpornošću romantike. A junak je filmski reditelj, koji iza sebe ima četiri filma, jednu propalu ljubavnu vezu, a ispred sebe pitanja fanova kad će sledeći film i dosta vremena koje nekako treba utrošiti. The Day He Arrives je film o njegovom povratku u Seul nakon par nedelja (meseci...) na selu. Film je crno-beli, snimljen je digitalnom tehnikom, Sang-soo povremeno forsira zumove unutar scena koji, ne znam da li je tako planirano, stvaraju komičan efekat, kao da se nekakav znak pitanja i čuđenja nadvio nad scenu.
A sam film, kao što rekoh, sastavljen je iz početaka. Određene scene ponavljaju se iznova, kao u Danu mrmota, iako Sang-soo stvara utisak da se u priči/radnji odmaklo, pa tako u nekoliko navrata vidimo scenu u kojoj reditelj upoznaje svoju novu simpatiju, kao i scenu u kojoj se smuvavaju, a potom i razilaze. Dodatnu konfuziju (a kao povod za osudu mog rasizma) stvara fizička sličnost ženskih likova, koju, u krajnjem slučaju i sam lik reditelja apostrofira u jednom trenutku.
Poenta je, valjda, da se naš reditelj vrti zarobljen u lupu, suočen sa istim pitanjima (kad će novi film), istim načinom života (lumpovanje u kafani prijateljeve devojke) i u pokušaju da "raskine sa emotivnim vezivanjem". Kao kontrapunkt celoj priči i uslovnosti neprotoka vremena pojavljuje se neka studentkinja glume koja neprekidno sreće reditelja po gradu i svaki put izražava čuđenje što se oni ponovo sreću, što ukazuje na kontinuirani tok radnje, iako reditelj ni u jednoj od među-situacija ne konstatuje da se one ponavljaju, samo na drugi način.
Pri tome, film je neobično ne-azijski. Skoro kao copycat verzija nekog američkog filma koji postoji u nagledanom oku, ako ne već u realnosti. I to dodaje na začudnosti.
Ne znam... Da sam mlađi, pa i da se fasciniram, ovako, kad Don Draper skine iglu sa Tomorrow Never Knows ja i brže i lakše ostanem bez daha.
SELEKTAH: 5minus/10
PS Pošto film nije dugačak, možda ga još jednom odgledam. Čisto da vidim da li mislim mojom glavom.
No comments:
Post a Comment